У организацији Међународног савета за заштиту православног канонског поретка при Центру за геостратешке студије, у сарадњи са италијанском издавачком кућом Theosis Editrice, специјализованом за православну теологију, 30. јуна 2026. године у Прес центру Удружења новинара Србије у Београду одржана је Међународна конференција под називом „Екуменизам између дијалога и политичке инструментализације – богословска и аналитичка разматрања савремених екуменистичких процеса“.

Конференција је представљала један од ретких међународних научних скупова посвећених анализи савременог екуменизма са богословског, канонског и геополитичког становишта. Догађај је окупио угледне теологе, професоре, аналитичаре и јавне личности из Србије, Русије, Грчке и Италије, који су из различитих перспектива разматрали савремене екуменистичке процесе, њихове богословске основе, као и њихову улогу у ширем друштвеном и геополитичком контексту. Посебна пажња посвећена је односу између очувања православног канонског поретка, међуцрквеног дијалога и савремених политичких изазова који утичу на живот Православне Цркве.

Учесници су у својим излагањима истакли значај очувања православног предања и канонског поретка, указујући на потребу за отвореним академским и богословским дијалогом о питањима која имају велики значај како за црквени живот, тако и за савремене међународне односе.

Излагања учесника

У уводном излагању под називом „Мајка Црква и изопачење саборне еклисиологије“, игуман Дионисије Шљенов, професор Катедре за филологију Московске духовне академије, говорио је о богословском значењу појма „Мајка Црква“ и његовој савременој употреби у православној еклисиологији.

Он је истакао да је у светоотачком предању „Мајка Црква“ пре свега једна, света, саборна и апостолска Црква, која рађа верне кроз крштење и води их ка спасењу, а не појединачна помесна Црква са посебним овлашћењима над осталима. Према његовим речима, касније тумачење овог појма, којим се једној помесној Цркви приписује надлокална власт, представља удаљавање од саборног предања и уводи модел црквеног првенства који није у складу са православном еклисиологијом.

Говорећи о историјском развоју овог концепта, игуман Дионисије је указао да су политичке околности после пада Константинопоља временом прерасле у богословско оправдање ширих јурисдикцијских претензија. Он је нагласио да је јединство Цркве утемељено у Христу, заједничкој вери и саборности, а не у власти једног црквеног центра, закључивши да „прва част није светска власт, материнство није господарење, а јединство Цркве почива на Христу као њеној јединој глави“.

Директор Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић у излагању под називом „Екуменизам и редефинисање православног идентитета у условима савремених геополитичких процеса“ анализирала је однос савременог екуменизма, глобалне политике и очувања православног идентитета.

Фото: Драгана Трифковић

Она је истакла да екуменизам више није искључиво богословско питање, већ простор у коме се преплићу религијски, политички и геополитички интереси. Према њеним речима, савремени процеси показују да се верски дијалог користи као инструмент ширих политичких и идеолошких пројеката, што захтева пажљиво разликовање аутентичног богословског дијалога од политичке инструментализације религије.

Говорећи о улози Ватикана и Цариградске патријаршије, Трифковић је указала да савремене интерпретације примата и глобалних вредносних модела могу утицати на преобликовање православног идентитета и нарушавање традиционалног односа између саборности и првенства части. Као најизразитији пример ових процеса навела је украјинску црквену кризу, оценивши да она представља спој канонских, политичких и геополитичких питања чије су последице видљиве у читавом православном свету.

Закључујући излагање, нагласила је да православни одговор на савремене изазове не може бити искључиво политички, већ пре свега духовни и онтолошки, заснован на саборности, верности православном предању и слободном сведочењу истине. Посебно је истакла да је очување православног идентитета могуће само кроз разликовање богословског дијалога од политичке инструментализације религије, очување саборности и верност Христу као темељу црквеног јединства.

Издавач и главни уредник италијанске издавачке куће Theosis Editrice, специјализоване за православну теологију, Олимпија Фронзони, захвалила је Центру за геостратешке студије и Драгани Трифковић на, како је истакла, доследном залагању за одбрану православне вере и очување светоотачког предања.

Говорећи о савременим богословским изазовима, у излагању под називом: „Непогрешивост Светих Отаца представља један од темеља православног догматског предања“, Фронзони је нагласила да је једно од кључних питања данас очување учења о непогрешивости Светих Отаца у области догмата. Она је указала да поједине савремене екуменистичке интерпретације настоје да релативизују ауторитет светоотачког предања, представљајући догматске разлике као пуке језичке или историјске особености, што, према њеним речима, слаби догматску свест Православне Цркве.

Фото: Олимпија Фронзони

Посебну пажњу посветила је богословском наслеђу блаженог Августина, истичући да, иако се његово име појављује у предању Цркве, његова богословска методологија никада није постала темељ православне догматике. Подсетила је и на став Седмог васељенског сабора, који је, како је навела, потврдио да се аутентично светоотачко учење не може доводити у супротност са истинама православне вере.

Закључујући излагање, Фронзони је оценила да је очување светоотачког предања од суштинског значаја за православни идентитет, нагласивши да Црква своје јединство и континуитет темељи на откривеној истини коју су сачували пророци, апостоли, васељенски сабори и Свети Оци, а не на њеним накнадним релативизацијама.

О теми „Егоизам, сујета и гордост муче Фанар“ говорио је Георгиос Трамбулис, грчки теолог, новинар и главни уредник недељног православног листа Orthodoxos Typos из Грчке.

У свом излагању Трамбулис је истакао да се јединство Православне Цркве темељи на заједници Светога Духа, саборности и заједничком исповедању вере, а не на административној централизацији или власти једног црквеног средишта. Према његовим речима, настојања Цариградске патријаршије да првенству части припише овлашћења која превазилазе православно канонско предање представљају одступање од еклисиолошког учења Цркве и приближавају се моделу папског примата.

Осврнувши се на савремене процесе у православном свету, Трамбулис је оценио да су поједине интерпретације канонског предања искоришћене за оправдавање једностраних одлука, укључујући доделу аутокефалије и интервенције у јурисдикцијама других помесних Цркава, што је, према његовој оцени, допринело продубљивању подела у православном свету. Посебно је указао на, како је навео, све израженије политичке утицаје на деловање Фанара, нарочито у контексту украјинског црквеног питања.

Закључујући излагање, Трамбулис је нагласио да су истинско јединство Цркве и њена саборност неспојиви са тежњом ка доминацији једног центра власти. Оценио је да су егоизам, сујета и гордост највеће опасности за црквено јединство, позвавши вернике да остану верни светоотачком предању и православном исповедању вере, које, како је истакао, представљају темељ очувања јединства Цркве.

Горан Игић, дипломирани филолог из Србије, фоворио је на тему: „Русофобија и србофобија као последица антитрадиције вестернизованог екуменизма“. У свом излагању Игић је анализирао историјске и идејне корене савременог екуменизма, истичући да он своје извориште не налази у православном богословском предању, већ у рационалистичким и протестантским концепцијама насталим на Западу. Према његовим речима, такав приступ временом је прерастао у модел који тежи релативизацији догматских разлика и постепеном удаљавању од традиционалног хришћанског учења, док је Ватикан, како је навео, екуменски покрет користио као инструмент ширења сопственог утицаја, задржавајући истовремено своју ексклузивну еклисиолошку позицију.

Фото: Горан Игић

Посебан део излагања посветио је феномену русофобије и србофобије, које је представио као производ дуготрајних западних идеолошких и историографских матрица. Указао је на бројне примере ревизије историје и савремених наратива који, према његовој оцени, настоје да Русима и Србима припишу историјску одговорност за кључне европске сукобе, чиме се обликује негативна слика православних народа у западној јавности.

Закључујући излагање, Игић је оценио да вестернизовани екуменизам не доприноси истинском хришћанском јединству, већ представља процес који релативизује православно предање и отвара простор за духовну и културну асимилацију православних народа. Према његовим речима, очување православног идентитета подразумева доследну верност догматском предању и критички однос према идеолошким концептима који, под плаштом јединства, доводе у питање аутентичност православне вере.

О теми „Екуменизам: историја, теологија и православни одговор“ говорио је монах Пајсије Кареотис, из Келије Светих Архангела у Кареји, при српском манастиру Хиландару на Светој Гори.

У свом излагању монах Пајсије анализирао је историјске и богословске корене савременог екуменског покрета, истичући да је он настао у протестантском окружењу као одговор на друштвене и идеолошке промене крајем XIX и почетком XX века. Према његовим речима, постепено је дошло до потискивања догматске прецизности у корист општих моралних и друштвених вредности, док су институције попут Светског савета цркава допринеле развоју нове еклисиолошке свести у којој се Православна Црква посматра као једна од многих хришћанских традиција, а не као чувар пуноће апостолске вере.

Посебно је нагласио да Православна Црква не одбацује дијалог нити љубав према свима, али да не може прихватити релативизацију догматске истине нити изједначавање православног учења са јересима. Као пример верности православном исповедању подсетио је на догађаје у Цариграду 518. године, када је верни народ затражио јасно исповедање православне вере и потврду одлука Васељенских сабора, истичући да је народ Божији кроз историју био активни чувар црквеног Предања.

Закључујући излагање, монах Пајсије је поручио да православни одговор на екуменизам није изолација или непријатељство, већ верност светоотачком Предању и истини Цркве. Нагласио је да се истинско хришћанско јединство може градити једино на заједничком исповедању православне вере, а не на релативизацији догмата или прилагођавању духу времена.

О теми „Од историјског контекста екуменизма до теолошког искривљења еклисиологије“ говорио је Георгиос Каралис, стручњак за грчку патрологију,  сарадник грчког православног листа Orthodoxos Typos, аутор више књига из области православне теологије и ученик познатог православног теолога Џона С. Романидиса.

У свом излагању Каралис је нагласио да се критика екуменизма не може зауставити само на историјским околностима његовог настанка, већ да је неопходно сагледати и његове дубоке богословске последице. Према његовим речима, екуменски покрет је, поред институционалног развоја, временом изградио и нову теолошку парадигму која мења православно разумевање Цркве, јединства и примата. Посебно је указао на утицај персоналистичке теологије и такозване евхаристијске еклисиологије, које, како је оценио, померају тежиште са светоотачког учења о заједничкој природи и нествореним Божијим енергијама на концепт односа личности и примата.

Ослањајући се на богословље Светих Отаца, Каралис је истакао да се јединство Цркве не заснива на постојању једног првог носиоца власти, већ на заједничком исповедању православне вере, учешћу у нествореној Божијој благодати и животу у Христу. Упозорио је да погрешна тријадолошка тумачења, пренета на еклисиологију, могу довести до оправдавања примата власти и релативизације догматских разлика, чиме се, према његовој оцени, отвара простор за екуменистичке концепције јединства засноване на институционалном заједништву, а не на истини вере.

Закључујући излагање, Каралис је поручио да је највећа опасност савременог екуменизма у томе што се он представља православним богословским појмовима, али им даје значење које није у складу са светоотачким предањем. Нагласио је да се истинско јединство Цркве не гради око примата једног црквеног центра, већ око Христа, православне вере и апостолског предања, које остаје трајни темељ црквеног живота и саборности.

Татјана Стојановић, филолог и новинар портала ukraina.ru из Србије, изложила је своје ставове на тему: „Украјина као поље екуменистичких и геополитичких интервенција: последице по православни канонски поредак“.

У свом говору Стојановић је оценила да украјинско црквено питање представља један од најозбиљнијих изазова са којима се данас суочава православни свет. Према њеним речима, додела томоса такозваној Православној цркви Украјине 2019. године довела је до прекида евхаристијског општења између појединих помесних православних цркава, стварања паралелних црквених структура и продубљивања расправе о улози Цариградске патријаршије у православном свету. Истакла је да украјинску кризу није могуће посматрати искључиво као унутарцрквено питање, већ као процес у коме се преплићу верски, политички и геополитички интереси.

Фото: Татјана Стојановић

Посебну пажњу посветила је положају канонске Украјинске православне цркве, наводећи да је последњих година изложена снажним институционалним и физичким притисцима. Указала је на бројне случајеве одузимања храмова, кривичних поступака против свештенства, административних мера, као и на законске измене које су, према њеним речима, додатно отежале положај ове Цркве. Такође је говорила о злоупотреби црквених и културних питања у политичке и пропагандне сврхе, истичући да се верско наслеђе све чешће користи као инструмент у ширем геополитичком сукобу.

Закључујући излагање, Стојановић је оценила да украјинска црквена криза представља пример преплитања екуменистичких тежњи, геополитичких интереса и унутрашњих политичких процеса, што, према њеној оцени, озбиљно угрожава традиционални православни канонски поредак. Нагласила је да очување јединства Православне Цркве захтева доследно поштовање канонског предања и заштиту Цркве од политичке инструментализације.

Николо Гиђи, докторанд из области античких студија на Универзитету Ка’ Фоскари у Венецији, специјализован за византијску филологију говорио је на тему: „Подређивање Цркве политичким циљевима као мотив екуменизма“. У свом излагању Гиђи је анализирао однос између екуменизма и политичких интереса кроз историју, полазећи од становишта да је подређивање црквеног живота државним и геополитичким циљевима дуготрајна појава која је претходила савременом екуменском покрету. Разликовао је три модела екуменизма: историјски екуменизам, који је подразумевао богословски дијалог ради превазилажења раскола без одступања од православног учења; протестантски екуменизам, заснован на „теорији грана“ и институционализован кроз Светски савет цркава; и римокатолички екуменизам, развијен након Другог ватиканског сабора, који је представио као наставак унијатске политике другачијим средствима.

Посебну пажњу посветио је утицају политичких власти на развој екуменских процеса, осврнувши се на примере из Совјетског Савеза и Цариградске патријаршије, уз оцену да су поједине црквене иницијативе биле условљене ширим геополитичким интересима. У историјском осврту анализирао је покушаје уније са Римом, од Фирентинског сабора до унијатских процеса у Источној Европи, као примере у којима су политички интереси стављани испред догматског јединства.

Као православни одговор на овакве процесе, говорник је издвојио пример Светог Марка Ефеског и светогорских исповедника, нагласивши да истинско црквено јединство, према православном учењу, може бити засновано искључиво на истини вере, а не на политичким компромисима.

Дане Чанковић, председник удружења „Избор је наш“ разматрао је тему: „Екуменизам као инструмент за рушење Православног света“.

Чанковић је у свом излагању говорио о повезаности савремених процеса глобализације и екуменизма, представљајући их као међусобно повезане аспекте ширих политичких, економских и културних интеграција. Према његовом тумачењу, циљ ових процеса јесте слабљење националних, државних и верских идентитета, при чему Православље представља једну од главних препрека таквим тенденцијама.

Фото: Дане Чанковић

Говорник је екуменизам представио као религијски пандан глобализацији, усмерен ка превазилажењу конфесионалних разлика, уз оцену да такав приступ може довести до релативизације догматског и канонског идентитета Православне Цркве. Посебно се осврнуо на улогу Цариградске патријаршије и патријарха Вартоломеја у савременим екуменским процесима, као и на односе са Римокатоличком црквом, анализирајући рад мешовитих православно-католичких комисија, иницијативе за интензивирање дијалога и предлоге који се односе на заједничко обележавање Васкрса.

У завршном делу излагања разматрана је геополитичка димензија ових процеса, уз осврт на савремене кризе у православном свету, нарочито украјинско црквено питање. Говорник је нагласио значај очувања канонског поретка, саборности и православног идентитета, позвавши помесне Православне Цркве да кроз саборно деловање чувају јединство Цркве и остану верне православном предању.

Професор Владимир Димитријевић говорио је на тему: „Верска трпељивост није екуменизам: православни одговор на религиозни глобализам“ у којој се осврнуо на неопходности јасног разликовања верске трпељивости и екуменизма, истичући да је верска трпељивост традиционална хришћанска врлина која подразумева поштовање припадника других вера, док је екуменизам представио као савремени религијски глобалистички покрет који, по његовом мишљењу, тежи релативизацији догматских разлика и стварању надконфесионалног верског јединства. Посебно је нагласио значај очувања догматске чистоте православне вере и разликовања јединства у истини од формалног уједињења без заједничког исповедања вере.

Указао је на библијски извештај о паду прародитеља као пример погрешног тумачења Божје речи, указујући да се претумачење истине, према његовом тумачењу, може препознати и у савременим екуменским процесима. Такође је истакао православно учење о обожењу као циљу духовног живота, насупрот идеји самосталног самобоготворења.

Говорник је нагласио да православна традиција подржава поштовање свих људи и сарадњу са припадницима других хришћанских конфесија и религија у питањима од заједничког моралног и друштвеног значаја, као што су заштита породице и традиционалних вредности, али да заједничко молитвено и богослужбено општење није могуће без пуне догматске сагласности. Закључио је да сведочење истине мора бити праћено љубављу према сваком човеку, уз истрајавање у очувању православног верског и духовног предања.

Закључак

Конференција је потврдила да питања савременог екуменизма далеко превазилазе оквире искључиво богословске расправе, обухватајући истовремено канонске, историјске, политичке и геополитичке аспекте. Разноврсност научних и професионалних перспектива учесника допринела је свеобухватнијем сагледавању ових тема и указала на значај наставка академског и богословског дијалога о изазовима са којима се суочава Православна Црква у савременом свету.

 

Извор: Центар за геостратешке студије

---