Од вајкада постоје само два табора, две стране. Једна је са Богом, а друга против Бога. У српском народу та подела је специфична, дубља и у међусобном сукобу тих страна доноси трагичне последице, али и подвиге и највише циљеве.

Припадници те стране знају и осећају да је "Косово срце Србије". И спремни су својом жртвом да га одбране, односно ослободе.

Друга страна нема наду за узвишене циљеве. За припаднике те стране Косово је изгубљено још 1389. године, у најбољем случају 1999. А у будућности, такви ће прихватити да Косово српско никад није било. Српски средњовековни манастири и цркве - они су некога другога, само српски нису.

Припадници оне прве стране, животима би бранили српски идентитет, веру и Слободу. Такви знају да постоје духовне и моралне вредности за које се вреди борити. Други прихватају искључив материјализам и лични комфор. Чак намећу, српском народу страно начело,  " Човек је човеку вук" и " Нема вечних пријатеља, само су вечни интереси". Подразумева се , материјални. А српски народ зна да у најтежим тренуцима,  Србин, човјек је човјеку брат. И ко је српском народу у најтежим временима, увјек пријатељ. Руски цар је због Србије ушао у рат и ако је царевина била неспремна да га води.

Други признају америчке санкције НИС-у, уопште не размишљајући да их Србија,  као суверена држава, може, треба, и мора одбити као изузетно штетне за државу и народ. Прихватајући такве санкције, прихватају и вјероватан процес уласка Србије у нову врсту колонијалног односа према онима који намећу санкције.

Исти ти би да "диверсификују" све што долази из Русије ( брзо ће и од Кине ) , таман то што долази било најјефтиније и најквалитетније. А када су извори снабдевања са Запада, онда "диверсификација" није потребна. Они кажу да нам је место у ЕУ и њиховом систему вредности, зато што Србија највећим делом тргује са њом и да одатле долази највише инвестиција. А већ деценијама се све чини да Србија са Русијом има што мању економско-инвестициону сарадњу. И то се обезбеђује на веома лукав начин. Они не размишљају да са Србије скину најтежу "омчу" САД и неправедних глобалиста - Не размишљају да "диверсификују" глобалистичку, међународну банкарску мрежу, тзв. СВИФТ, преко које прво они добију информацију о свакој новчаној трансакцији, и захваљујући којој уцењују. А, још деведесетих, ти неправедни глобалисти натјерали су да се на простору бивше Југославије укине Служба друштвеног књиговодства ( СДК ) преко које се најбрже и најјефтиније обављао платни промет на том простору. Западни финансијски стручњаци дали су највише оцене том нашем финансијском систему. Данас СВИФТ има алтернативу. Када би српска власт увела такву алтернативу , онда би достојанствено и без последица могла одбити америчке санкције, а и геостратешка ситуација није као она из 1999.

Натерали су нас да укинемо царину и тако уништимо домаћу производњу, сточни фонд. Сада увозимо туђу храну коју они препродају , а која је скоро па отров. Уништили смо домаће банке...извлаче наш новац и будзашто продана наша природна богатства. И када нам дају "на кашичицу" од оног што су нам на лукав начин узели, нажалост и захваљујући нашим политичарима - штеточинама и криминалцима, ми им се до неба захваљујемо. И оно што је најгоре, такви наши политичари вређају здрав разум народа, причајући да они то раде за добробит државе и народа. Где су сада некадашњи политичари од "ауторитета", чија гордост је имала космичке димензије, попут бивших министара Горана Свилановића и Божидара Ђелића а у Србију је дошао празних џепова. Отишли су са милионима евра, а народ трпи и ћути. Сигурно таквих имамо и сада у актуелном режиму - где ће и како ће завршити ?

Та два табора, у преломним временима, имају супростављен однос према свему, па и према систему вредности.

"Лакмус папир" да ли руски и српски народ имају родољубиву власт која ради у интересу народа представља однос тих власти према оном другом народу, српском, односно руском. Тако , кад год су Руси имали родољубиву власт, она је истовремено његовала и добре односе са српским народом, као и кад су Срби имали родољубиву власт све је чинила да развија не само политичке, културне и духовне односе, већ и економске са руским народом. За разлику од тога, кад су власти тих народа биле готово непријатељске према највећем народу у периоду СССР-а и Југославије, њихове власти, власти тих држава чиниле су много тога да не само удаље српски и руски народ већ да га и покушају међусобно посвађати. Разлог томе је што су те власти , некад више некад мање , биле под контролом глобалистичког Запада (глобализам и неправедни глобалисти у својој суштини вековима трају).

Зато та два табора имају различит приступ према СССР-у и Југославији.

Они који припадају страни против Бога, мисле да треба подржати комунистичке границе бивше совјетске републуке Украјине и да су четри региона, која су ушла у састав Руске федерације на основу њиховог референдума, и даље  у саставу Украјине, те да је тај принцип добар за Србију због Косова. Да су Украјина и Србија у сличој позицији. 

Они који припадају страни са Богом , сматрају да је Русија и руски народ, и Србија и српски народ у сличној ситуацији и на оној страни која има заједничког најлукавијег непријатеља.

Оба народа слично су пролазила од глобалиста,  у наметнутим творевинама, СССР-у и Југославији. Догађаји у Украјини само су почетак неутрализације штетних последица за руски народ изазваним дјеловањем глобалиста кроз СССР ( некад штетније, некад мање штетно по руски народ). Србија враћањем Косова под своју контролу, одпочеће неутрализацију штетних последица изазваних деловањем глобалиста кроз Југославију. 

Једни би да отворе и реше српско национално питање на Балкану, други то не смеју ни помислити. Такви се боре за суверенитет и територијални интегритет оних држава за које су заинтересовани неправедни глобалисти.

Највећа и суштинска разлика између та два табора јесте у томе какав однос њихови припадници имају према смрти. 

Припадници табора који се бори против Бога, спремни су да гину , или убијају , у ситуацији када су обманути, у илузији или због гордости, а у суштини због неважних циљева. Тужно је споменути оне , са те стране, који у најдубљем бесмислу...извршавају самоубиство.

Колико младих Срба је страдало у саобраћајним несрећама, од дроге, алкохола, па на неки начин и коцке. А Србин  данас да погине у одбрани српског идентитета, у одбрани Слободе, у одбрани себе , Косова и Метохије  - е то је проблем , за ту страну.

Чија мајка на крају каже - Имала сам га рашта родити?

Она која свог сина гледа како годинама , разарајуће умире без смисла, без Живота, зависан од дроге , коцке , алкохола...или она мајка која гледа свога сина како са највишим смислом, храбро гине бранећи свој народ и своју вјеру, осећајући највишу љубав у том тренутку, какву ови други за хиљде година не могу доживети.

Шта би сада рекла мајка Светога ђакона Авакума? Дао је главу, зато што се није одрекао своје вере, Православне. Дао је земаљски живот, а задобио вечни и Царство небеско. 

И на земљи постао је свети. Још само да му Београд на Калемегдану подигне споменик.

Напомена, текст не спомиње млаке (они су у специфичном греховном стању), већ студене и вруће из једног односно другог табора.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

 

---