Прије мјесец дана разговарао сам са једним господином, дугогодишњим учесником у политичком животу Републике Српске. Кажем му да предсједник Додик има велико изненађење за изборну годину. Након десетак дана, споменути господин ми рече да зна на које сам то изненађење мислио, долазак предсједника Путина у Бању Луку, Републику Српску. Тешко да се може очекивати да баш предсједник Путин дође у Бању Луку, али сам заиста мислио да је изненађење и највећи адут голема Русија и долазак високих званичника Руске Федерације, а можда чак и долазак патријарха Руске православне цркве. У том смислу вриједи споменути и додјелу одликовања за истакнуте дјелатности на јачању јединства православних народа и јачању и унапређењу хришћанских вриједности предсједнику Додику.

Зашто је голема Русија Додиков адут? Срби воле Русију. Између српског и руског народа постоји, не само ирационална љубав, већ и економски, политички и безбједносни заједнички интерес. Бивши режими СССР и СФРЈ много су чинили да наруше братске односе између српског и руског народа. Сада су Русија и руски народ у успону – економском, војном, политичком и, што је важно, демократском и духовном. Гасовод Јужни ток је од огромне важности и за Републику Српску. Русија сигурно не би одбила помоћи Српској и у виду додјеле повољних новчаних кредита (прије неколико година, Покрет је јавно предлагао да Република Српска досадашње неповољне кредите замијени много повољнијим кредитима добијеним од пријатељских земаља, што није нереално). Очигледно да је предсједник Додик успоставио добре односе са Руском Федерацијом и ово горе, укратко наведено, указује зашто голема Русија може бити Додиков адут.

Политичари не треба да траже од Европске уније, САД, Русије подршку да дођу на власт, или да на власти остану , па да онда буду у служби њихових интереса, већ да отворено траже конкретан одговор на питање шта српски народ може да очекује ако се нађе у ЕУ, НАТО-у или неким другим међународним политичко-економским и војним организацијама. Такав одговор би био врло значајан у смислу изјашњавања народа о свим суштинским питањима на референдуму.

Најважнији терет за предсједника Додика у изборној 2014. години може да буде борба против криминала и корупције, односно борба против криминалаца. Ту му понајвише може помоћи његов кум, а садашњи амбасадор БиХ у Србији, др Ранко Шкрбић. С обзиром на то да је у народу заживјела прича да је господин Шкрбић, док је био министар здравља у Влади РС, злоупотребио службени положај и стекао огромно богатство, било би људски, а посебно кумовски, да господин Шкрбић изађе у јавност и огласи се по том питању, да позове истражне органе да провјере наводе, те да (спорни) документи и уговори буду дати и јавности на увид.

Било би занимљиво када би господин Додик, као предсједник СНСД-а, промијенио свој однос према медијима и јавности, када се не би о свему и свачему изјашњавао, већ много тога препустио својим страначким колегама. Тако би постојала мања могућност да погријеши, а и народ би га се пожелио.

Што се тиче опозиције, она не би требалo да понови грешку из предизборног периода од прије четири године. Тада су указивали на то да нема новца и да већ следећих мјесеци неће бити пензија и плата. С обзиром да се то није десило, онда је народ почео да говори: „Ови из опозиције кажу да нема новца, нема пензија и плата, а наш Додо сваки мјесец даје пензије и плате“. Врло се мало говорило о томе како се обезбјеђивао тај новац.

Оно што је од суштинске важности и што наши политичари треба да чују, испричао ми је човјек док је чекао да му се опере аутомобил. Има кућу у Бањалуци, а унајмио је земљу у оближњем селу коју обрађује. Каже, читаво љето педесетак момака од 35 до 55 година старости испред продавнице - задруге по читав дан пију пиво. Живе са једним или два родитеља, немају своје дјеце. Понајмање су крива та „дјеца“ од педесетак година старости, одгојена родитељским мотивом:

„Ако сам се ја мучио и радио, неће моје дијете“, и у друштву које не цијени рад и не мотивише га, већ га сматра срамотом.

Мало имамо примјера оних људи који свој умор послије стваралачког рада претварају у задовољство.

Каже ми човјек који долази да обрађује туђу земљу да, и ако има покоја млада (однедавно у браку), она купује хљеб који се довози камионом из пекаре, купује се чак и млијеко, а када би могле, наручивале би храну да им ресторани достављају. Нису те младе криве. Шта су им мајке радиле? Гдје је та љубав, занимање и жеља да се лично учествује у спремању хране и усреће најближи?

Увозимо све и свашта, храну која је скоро отров. Не можемо се „носити“ са развијеним државама које дају подстицај за стратешке производе и које су преко међународних организација наметнуле законе који иду њима у корист, а малим државама доносе штету.