Одлука Цариградског патријарха Вартоломеја да  украјинским расколницима изда Томос на основу кога се  појавила црквена структура под називом Православна црква Украјине, дефинитивно је изазвала највећи црквени раскол и хаос у савременој историји Православне  Цркве. Дјелимично признате само од неких грчких помесних цркава, ПЦУ је подржала и америчка администрација. Политичка подршка САД-а за неканонске Вартоломејеве одлуке била је веома снажна и директна. Поред информационе подршке од стране православних Американаца грчког поријекла, представници Стејт департмента и различити кругови америчког политичког система редовно су изјављивали своју подршку расколницима срдачно их примајући у зидовима Конгреса САД. Међутим, систем ПЦУ који је брижно неговао патријарх Вартоломеј, дозволио је озбиљне пропусте који су цијели пројекат довели у фазу апсолутног фијаска. Ови проблеми су порасли током 2019-2020. године и били су толико транспарентни да су се нашли на страницама украјинске штампе. Чињеница је да су присталице такозване „Кијевске патријаршије“ биле огорчене понижавајућим поступањем према њиховом духовном вођи (такође расколнику) „патријарху“ Филарету Денисенку. Доживјевши потпуну деградацију и понижење, Денисенко је одлучио да прекине сваки контакт не само са другим расколницима већ и са патријархом Вартоломејем. Револтирани и дубоко повријеђени, филаретовци су затим покушали да поново региструју „патријархат“.  Међутим украјинско Министарство културе је то одбило, позивајући се на чињеницу да земља већ има јединствену православну цркву, наиме ПЦУ. Последице овакве одлуке  су се показале поприлично неочекиваним. У украјинској дијаспори појавила се моћна опозиција Вартоломејевом пројекту. Занимљиво је да је део америчког политичког естаблишмента одлучио да подржи украјинску дијаспору. Такозвани Викаријат Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије у Сједињеним Државама и Канади, који се потчињава Филарету - америчке власти су признале као независну верску организацију. Викаријат се обратио украјинском председнику у име 20 милиона Украјинаца који живе у дијаспори, са захтевом да се поново региструје Кијевска патријаршија. У супротном, Филаретове присталице у Сједињеним Државама прете да ће прикупити потписе и обратити се америчком Конгресу с чињеницама тешког нарушавања  вјерских права и прогона у Украјини. Резултат обраћања може довести у крајњем циљу до прихватања Закона о верским прогонима у Украјини и укључивање Украјине на америчку листу земаља са тоталитарним системом власти. Такав развој догађаја значајно би могао смањити рејтинг Украјине у међународној заједници. Поставља се кључно питање шта се то могло догодити да су чак и Вартоломејеви амерички спонзори престали да га подржавају?

Оваква новонастала ситуација би се могла објаснити и са духовног и политичког аспекта.

Са духовног гледишта, ПЦУ се илустровано може представити као кућа која је изграђена „на песку“. Творци ПЦУ-а постали су попут лакомисленог човека из еванђеоске параболе: „И онога тренутка када је  почела да пада киша, и када су ријеке  излиле, и вјетрови задували, и ударили на ту кућу; она је пала и њен пад је био велики “(Матеј 7:27). И сами раскилници су пали у своју лудост, јер су одбацили морал, који је камен праве црквене градње. Неморално понашање „слијепих вођа“ на челу са Вартоломејем није могло створити чврсте темеље за црквени организам, јер Помесна црква није само организација, не само структура, она је богочовечански организам. Одбацујући морал и љубав, расколници су прихватили политичку превару под насловом „ПЦУ“, а то се може објаснити политичким објашњењем. Политички спонзори ПЦУ имали  су намјеру да глобалне амбиције Вартоломеја да постане „православни папа“ који дели томос десне и леве стране искористе  као дуготрајни инструмент“ притиска на РПЦ Московске патријаршије и Руске Федерације у цјелини. Међутим, ПЦУ није постала „језгро“ антируске политике и перјаница црквених промена у источној Европи. Политички пројекат ПЦУ-а донио је превише ризика, због чега Цариградски патријарх пакује кофере за посету Кијеву. Својим делима нарушио је јединство православних не само у Украјини, већ широм света. Сада су структурне манипулације Вартоломеја довеле до раскола унутар раскола, о чему читамо у Јеванђељу: „и сваки град или кућа, подељени сами по себи, неће опстати“ (Матеј 12, 25).

 

Аутор чланка је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци

---