Као што је некад десни екстремизам – нарочито онај у првим деценијама прошлог века, који је своју кулминацију доживео за време Другог светског рата у његовој дегенеративној форми фашизма и немачког националсоцијализма, донео огромну количину репресије, зла и нељудскости, исто тако исламистички терористички акти данас могу да нас подсете да је фашизам на жалост, феномен који се непрестано обнавља.

ПИШЕ: Данијела Чанковић, мастер политиколог,

Сарадник СНП – „Избор је наш“ за политичка питања

 

 

Осврнула бих се прво на феномен – фашизма. Настао је почетком 20. века када су се појавили први фашистички покрети у Италији 1919.-1921. године, са тежњом да створе свемоћну државу на челу са авангардном политичком партијом, са циљем националне обнове путем политичког насиља, рата и империјализма. Сам термин „фашизам“ потиче од италијанске речи fasces што значи сноп прућа са оштрицом секире на врху, а симболика ове речи односи се на ауторитет магистрата у царском Риму. За фашизам је карактеристична идеја корпоративизма коју је Мусолини сматрао „трећим путем“ између капитализма и социјализма. Корпоративизам се заснива на идејама католичке цркве која је пропагирала да све друштвене класе морају бити у слози и хармонији повезане дужношћу и радом. Фашизам није само комплексна политичка, друштвена,историјска, психолошка, него је  и економска појава, а његова кулминација је нацизам. Оно што бих посебно истакла је то да су Мусолини и Хитлер истицали дух левичарства у својим партијама, а нацизам је чак постао од термина националсоцијализам, али сви ти левичарски елементи  изгубили су значај и то је био, како би Ендру Хејвуд рекао, „циничан покушај да се измами подршка урбаних радника“. Поред свега овога, фашизам је сопствена, али мрачна креација. Донео је промену у политици доводећи масе на политичку сцену. То је олакшало стварање свих елемената који га сачињавају као што су: ирационализам, национализам као мит о јединству и идентитету, антијудаизам, институција вође и вечита борба којој је циљ глобално освајање. Нацизам има узвишене циљеве: стварање новог човека, али основна средства да би се дошло до тог циља су терор, агресија и геноцид.

Суштина појма „исламизам“ садржана је у томе да ислам има политичку организацију и да он није само вера него и политички систем. Исламистички покрети полазе од тезе да ће модерно друштво уништити њихову веру. Исламизам данас преузима улогу модерног муслиманског идентитета јер исламисти претендују на то да су они једини исправни муслимани. Божијим законом је одређено да се све нације и вере морају покорити исламу,а уколико то оне одбију, онда ће се против њих повести свети рат – џихад, то је најважнија поставка коју исламисти имају у својој идеологији. Стварање овакве исламске државе под вођством религије као идеологије и употребом бруталног терора је такође тоталитаризам који се супротставља плурализму, парламентаризму, људским правима и слободи уопште. Екстремисти субјективно тумаче религијске принципе, ту бих се сложила са ставом Д. Симеуновића који каже да је овде у питању милитантна интерпретација Курана.

Џихад као концепт установљен је још у 7.веку и односи се на оснивање исламске државе, а подлога за ту идеју дата је у Курану и хадисима (у пророковим казивањима и делима). Доктрина џихада почиње са Ибн Тајмијом (1263.-1328.) арапски теолог и правник. Он је истицао да је џихад обавеза која је предуго била занемаривана и борио се против свих елемената који искривљују праву веру и новотарија као што су секте, поштовање светаца и ходочашће гробовима. Једино се рат против неверника и отпадника од вере сматрају џихадом. „О пророче! Подигни вернике на борбу, наређује Куран, уз обећање да ће двадесет верника издржљивих победити две стотине неверника, а стотина ће победити хиљаду,према њима не сме бити милости, убијте их где год их нађете. Крај ратовања је могућ када превлада вера у Алаха“. (наводи из Курана: 8:65,9:23,2:191,2:193). На основу реченог нагласила бих да су главне поставке исламистичког екстремизма: јединство вере и државе, милитантност уз непрестану борбу против свих неверника, а нарочито је изражен антијудаизам, глорификација вође и ирационализам, такође и глобалистички циљеви.

Узвишене идеје о бољем човеку и друштву не доносе и узвишене чинове, него управо обрнуто, никад више није било деструкције у историји него у име узвишених идеја. И фашизам и исламистички екстремизам користе исте технике индоктринације, карактерише их исто обожавање харизматског вође, исто насиље и нихилизам у презирању људи, хладноћа и лакоћа убијања. Деле и исте глобалне тежње за остваривање новог светског поретка. Нацизам као кулминација фашизма и џихадизам као најмилитантнији вид исламистичког екстремизма делују на нивоу свести – суштина манипулације се односи на сферу ирационалног, негује се мит о јединству колектива, масе постају заједнице осећања. Тоталитаризам повезује нацизам и џихадизам јер контрола обухвата сва подручја јавног и приватног живота, у питању је подјармљеност, униформност, једноумље и ширење страха. Човек као биће слободе је угрожен више него икад пре, јер му се покушава одузети та слобода,која је његова суштина.

Фашизам тражи негацију слободе, а све основне религије у својој најдубљој суштини подразумевају слободу, нуде наду,радост,љубав и спасење човека. Никада истинска религија не води у фашизам, само њена злоупотреба. Подстрек тој злоупотреби религије на простору Балкана долази споља, од светских центара моћи, који политиком „завади па владај“ жели да господари нашим народима и природним богатствима и то није специфичност само за Балкан, него за читав свет, а у зависности од међународног односа снага. Да би се спречио сваки покушај стварања или наметања фашизма народима на простору Балкана, потребно је пре свега одупрети се злим утицајима спољашњег фактора, као и волети слободу и поштовати истинске и непролазне вредности. 

 

---