Црквени раскол у Украјини, изазван не каноским и самовољним одлукама Константинопољскога патријарха Вартоломеја дефинитивно је разбио јединство Православне Цркве. Двије године послије давања томоса о аутокефалности расколничким структурама у Украјини 2018. године и стварања такозване Православне Цркве у Украјини ми видимо све већи и дубљи јаз између помјесних Православних Цркава. Смутња посејана Вартоломејем подјелила је православни свијет на оне које у својој званичној политици подржавају Москву и на оне који подржавају Константинопољ. Трагичност украјинскога раскола достигла је кулминацију онога тренутка, када је Московска пaтријаршија била приморана да прекине евхаристијско општење са Александријском, Грчком и Кипарском Црквом, јер су управо оне последовале негативном примјеру Константинопоља и признале украјинске расколнике. За свакога православнога вјерника, а посебно за свештенослужитеља оваква ситуација у којој се нашло Православље изазива дубока осјећања жалости и туге. Ситуацију чини отежавајућом и чињеница да се не само не назиру тренутци помирења, него се раскол продубљује  новим не хришћанским изјавама које нам долазе од стране Вартоломеја. Тако је сасвим недавно дајући инетрвију за новине ,,Вима тис Кирјакис,,  https://www.archons.org/-/bartholomew-responds-to-russian-church, патријрх Вартоломеј поновио своје ставове који не гаје никакву наду да процес помирења може наступити у скорије вријеме. Самоувјерено најављујући да у Православљу не постоји никаквога раскола и да по поводу украјинскога питања он нема намјеру да чини ни један једини корак уназад, Цриградски патријарх је потврдио да су његове намјере папизма много претежније од свеправославнога јединства.

По његовоме мишљењу двије године касније он види да се ,,нова црква" развија, а њен предстојатељ митрополит Кијевски Епифаније даје велики допринос у нормализацији црквенога живота. Овакве изјаве само додатно вријеђају религиозна осјећања канонских хришћана у Украјини, који су свакодневно подвргнути суровим нападима радикалних националистичких структура. Свакодневни извјештаји говоре да  реално стање ствари, поготово у западној Украјини веома је далеко од нармализације црквенога живота. Кроз отворене нападе, застрашивања и притиске покушавају да присвоје цркве и манастире које се налазе под јурисдикцијом московске патријаршије и на такав насилан начин прошире сферу свога утицаја. Ако митрополит Епифаније и чини неке напоре, онда су то напори искључиво насилничкога карактера усмјерени искључиво против канонски православних хришћана који остају вјерни мајци Цркви и својој канонској јурусдикцији.

Одбацујући оптужбе да се понаша као папа са Истока и врховни поглавар Православља, Вартоломеј негира чак и чињеницу постојања црквенога раскола у Православној Цркви. Евиденто је да оваквим изјавама званични Константинопољ покушава у јавности да створи лажну представу о томе да у својим одлукама у Украјини  није нарушена канонска традиција Православне Цркве. Јавно нарушавајући свештене каноне патријарх Вартоломеј је погазио и саму еклисиологију Православне Цркве и ставио под сумњу саму структуру Православља. Мјешање у канонску територију Руске Православне Цркве, Фанар је постао заробљеник својих личних амбиција и сталне тежње за ширењем своје јурисдикције као што је то у много пута био случај и у прошлости.

Приследујући ислкључиво своје личне абиције папизма, те политичке циљеве и геополитичке интересе Америке, Фанар је дефинитивно пољуљао свој ауторитет међу многим Помјесним Православним Црквама. Данас ми видимо врло тешку ситуацију која не само да не иде у прилог ни једној Помјесној Православној цркви, него чак шта више негативно утиче на Православље у цјелини и његов положај у свијету.  Овакве изјаве патријарха Вартоломеја изречене у духу не братске љубави свједоче нам болну и трагичну чињеницу да лична самовоља и егоизам нису ништа друго до пројављење тешког стања  духовне болести. 

Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања

---