Инцково писмо открива суштину проблема
Писмо високог представника Валентина Инцка које је упутио предсједнику Народне скупштине Републике Српске и шефовима посланичких клубова, а у којем се ултимативно тражи поништавање повеља које су додијељене др Радовану Караџићу, Момчилу Крајишнику и Биљани Плавшић, „пресуђеним ратним злочинцима на Међународном кривичном суду за бившу Југославију (Хашки суд)“, треба да нас суочи са суштином проблема.
Никакав, како неки кажу, „прекршај“ није учинила Народна скупштина, па да би њу бранили тиме што је „након четири године случај застарио“.
Критика не треба да се сведе само на Валентина Инцка као високог представника, па и у смислу да он, „Валентин Инцко намеће етикету колективне одговорности српском народу“. Ту је „етикету“ наметнуо Хашки суд који је осудио све најважније цивилне и војне функционере Републике Српске у времену њеног настанка и њене одбране у рату, а које је легално и легитимно бирао народ.
Змији треба стати на главу.
Ето прилике, да сви српски политичари, политичке странке, установе Српске и Србије стану под једну заставу и једним гласом кажу да Хашки суд није суд правде који води помирењу, већ да је он политички суд. То је онај суд који је прије свега имао за циљ да се обрачуна са српским вођама који су стали на чело свог народа да му се не би поновио геноцид из Другог свјетског рата (стали су они на пут и остваривању циљева свјетских моћника), а уједно и да запријете оним политичарима у Свијету који би да се боре за легитимне интересе свог народа, а који су против интереса свјетских моћника. То је због тога што је Хашки суд средство у рукама оног центра свјетске моћи који би да наметне неправедну глобализацију, загосподари човјеком и земаљским ресурсима.
Не оспори ли се Хашки суд, као узрок проблема, услиједиће наметање закона о забрани негирања геноцида у Сребреници, а онда ће се тврдити да је Република Српска геноцидна творевина која се мора укинути. Ако српски политичари и установе Србије и Српске прихвате такав суд, онда признају и да се у Сребреници десио геноцид а не ратни злочин и да је Република Српска геноцидна творевина. Али, ако чврсто одбаце Хашки суд, као суд правде и инсистирају на чињеницама да је то политички суд, онда не стоји да је био геноцид, па таман то писало и у хашким пресудама, које су унапријед биле познате, можда и прије почетка рата. Сулејман Тихић је својевремено изјављивао, а њему је то рекао Алија Изетбеговић, да ће однос казни за ратне злочине у хашким пресудама бити – Срби криви деведесет процената, Хрвати седам, а Бошњаци, Муслимани криви три процента. На наговор америчког амбасадора, Ворена Цимермана, Алија је повукао потпис са Кутиљеровог споразума и он је због тога формално одбијен у јуну 1992. године, док су тај споразум прихватили и парафирали др Радован Караџић и Мато Бобан. Рат је убрзо кренуо.
Зато је потребно да Србија и Српска формирају тијело којег би чинили не само врхунски правници, а које би имало задатак да на међународном плану све учини како би дошло до стварне ревизије свих пресуда Хашког суда. Односи у свијету се мијењају и није нереално испуњавање таквог задатка. Уколико се не предузму конкретни кораци, како би се дошло до ревизије досадашњих хашких пресуда у циљу њиховог стављања ван снаге, српски народ ће доживјети тежак пораз.
Неспорна је чињеница да је у рату било жртава и злочинаца на свим странама. Да би се правда задовољила и дошло до истинског помирења, мора се доћи до истине о узроку и посљедицама разбијања Југославије као и да се ода пијетет свим жртвама и казне сви злочинци.
Само истина, господине Инцко, а не одузимање повеља са одликовањима, „може да залијечи понижење које је почињено према жртвама ратних злочина, њиховим породицама, и свим грађанима“ Бошњачко-хрватске федерације и Републике Српске. Таква истина не долази из пресуда Хашког суда, јер је један од највећих криваца за разбијање Југославије и за рат на простору бивше Социјалистичке републике БиХ онај ко стоји иза тог суда и финансира га.
Само они који се храбро залажу за истину и правду која из ње произилази, а љубећи и истину и правду биће на правој страни историје.
СНП - Избор је наш