Одлука турских власти да цркву Свете Сoфије у Инстанбулу некада највећи хришћански храм и центар хришћанско-јелинистичке цивилизације званично претвори у џамију потресла је цијели цивилизовани свијет. Званични статут музеја који је овај великољепни храм носио од 1934, био је резултат мудре одлуке једне од најпоштованијих личности турске историје Мустафе Кемала Ататјурка. Руковођен намјером да од Турске направи савремено, европско и демократско друштво Ататјурк је нашао компромисно рјешење и присвајањем статута музеја Аја Софији до некле задовољавало религиозна осјећања свих вјерника како хришћана тако и муслимана. И ако је за многе Ердогана одлука о поништењу ататјурковог указа била очекивана, ипак је отворила цијели низ истина како са културно-историјског и религиозног тако и са политичког аспекта

И док су многи аналитичари у овој одлуци видјели потез којим Ердоган консолидује политичку ситуацију у својој земљи и тим самим подиже своју популарност среди конзервативних исламиста, ипак чињенице говоре да основни разлог лежи у компликованој геополитичкој комуникацији између званичне Анкаре и ЕУ, а посебно у њеним односима са САД-ом. Лоши међудржавни односи између Турске и Запада достигли су тачку неповрата 2016 године, која је била изазвана неуспјелим државним ударом. Изгубљено повјерење и одсутство искрене намјере да се дође до компромисних политичких рјешења, приморала је турскога лидера да своју како унутрашњу тако и спољашњу политику темељи искључиво на националној империјалистичкој идеологији и конфротацији са Западом. Да је саставни дио такве идеологије био и већ одавно испланиран сценарио са Светом Софијом, потврдио је турски лидер у обраћању јавности на дан потписивања указа рекавши да «турски народ наставља својим путем и гради велику и јаку Турску».

У својој богатој и успјешној политчкој каријери Ердоган је увијек показивао велику дозу баланса и дипломатског компромиса. Међутим одлука Вашингтона да 2019 године призна Јерусалим за главни град Израела била је кап која је прелила чашу ердогановог дипломатског трпљења и навела га да овакав потез.

Указ о претварању највеће хришћанске сакралне тековине у џамију, шамар је цијелој хришћанској цивилизацији. Овај поступак може се тумачити као израз турског незадовољства према Западу и демонстрација повратка османске империје на међународну сцену. Због тога одговорност за претварање централне хришћанске светиње у џамију лежи већинским дијелом не на Турској, већ на Европској Унији и САД, које су континуираном деценијском антитурском политиком доприњеле да се сам Ердоган из улоге савременог европског лидера преобрази у новог лидера исламскога свијета.

Западна међународна јавност веома оштро jе критиковала дешавања у Турскоj. Солидарност хришанскога Запада на први мах jе изгледала искрена. Међутим обjективност солидарности западних хришћана била jе оптерећена болном чињеницом да су многие европске земље своjе сопствене храмове већ одавно затвориле или претворпн у неке друге обjекте комерциjалне намjене. Оштра критика према турској администрацији имала је за циљ да у вербални конфликт по овоме питању увуче и Русију, као највећу православну земљу која се  увијек стављала на страну интереса Православне Цркве. Међутим реакциjа Русије била је апсолутно исправна и у духу мирољубиве и одмjерене политике. Русија се традиционално сматра духовним наследником Византије и практично на званичном нивоу придржава се концепције „Москва трећи Рим“.коју је некада давно формулисао Иван Грозни. Довољно је обратити пажњу на чињеницу да су у све три некада главное престонице руске империје – Новгороду, Кијеву и Владимиру – главни храмови били названи управо у част Свете Софије. Због тога одлука турских власти да великољепни храм подигнут Императором Јустинијаном 537 године из званичног статута музеја, преобрази у џамију била је веома болна за православне хришћане у Русији и за цјелокупно националну самосвијест највеће православне земље. 

Знајући високи степен религиозности руског друштва и традиционално поштовање према Константинопољској Светој Софији западна међународна јавност прижељкивала је оштру и бурну реакцију Москве. Евентуална криттика према Анкари била би на Западу дочекана са одушевљењем и у потпуности би реализовала жеље западних партнера. Управо атмосфера притиска направљена у запдним медијима, имала је за циљ да новонасталу ситуацију са Аја Софијом искористи као повод за нови потенцијални конфликт измеђју Москве и Анкаре.

Због тога су највиши званичници Руске Федерације били изузетно опрезни у оцjени новонастале ситуациjе. Кључна улога коју Турска има на Блиском Истоку и партнерски однос са Русијом у овом региону, усмјерио је највише званичнике Руске Федерације да се по овоме питању изјасне врло пажљиво и искључиво кроз призму дипломатских формула. Прекрасно знајући да од Ердогана зависи много како у Сирији тако и у Либији, информација о претварању Свете Софије била је у званичним круговима окарактерисана као «унутршње питање Турске», а не званчно као очајнички вапај турског лидера да напакости прије свега Западу.

Оно што свакако jош треба поменути, ради стицања jасниjе слике, а што jе несумниыо допринело да Света Софиjа изгуби статут музеjа jе компликована комуникациjа на релацицjи Фанара и Анкаре. Да су односи пратриjарха Вартоломеjа и предсjелника Ердогана већ одавно нарушени опште jе позната чинеица. Но онога тренутка када су турски медиjи оптужили патриjрарха Вартоломеjа да jе заjедно са исламским проповједником Фатулахом Гуленом организовао државни удар у Турскоj, постало jе jасно да Ердоган прекида сваки контакт са Васељекнском патриjаршиjом све док се на њеном челу буде налазио патриjарх Вартоломеj. Да су оптужбе на рачун пратриjарха по питању умjешаности у државни пуч неосноване и политички мотивисане ни у код кога не изазива сумњу. Но да jе званична политика Фанара често била под утицајем америчких демократа и конгресмена и да је циљано радила против Анкаре  сада је и више него очигледно. Због тога jе претварање Аjа Софиjе у џамиjу jасана порука и своjеобразна дипломатска пацка званичних турских власти и самоj Васељеенскоj Птриjаршиjи и патриарху Вартоломеjу.

На крају рећи додати да без обзира на нову одлуку турских власти, за све правослвне хришћане овај велељепни храм и даље ће бити храмом са посебаним духовним , културним и историјским значајем. Остаје само жаљење што се нашао на путу геополитичких интереса великих сила које апсолутно не маре за религиозне осјећаје и историјску правду.

Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци.

---