Стране судије морају да оду из УС БиХ

12.02.2020. год.

СНП – Избор је наш снажно подржава изјаву Српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика да је одлука Уставног суда БиХ (у којој се каже да је Уставу БиХ супротан Члан 53 Закона о пољопривредном земљишту РС) „црвена линија“.

На тој одлуци ће се ломити, хоћемо ли изгубити или одбранити Републику Српску. Остало је још да Уствни суд БиХ донесе одлуку о промјени имена Републике Српске, на шта је Покрет упозоравао као реалност због доношења одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности.

Многобројни разлози, аргументи и чињенице говоре да стране судије (пресудно утичу на доношење одлука) морају отићи из Уставног суда БиХ. Навешћемо први и најважнији.

„Црвена линија“ или како смо је ми назвали „темпирана бомба“ у темељима Дејтонског споразума, била је, још прије двадесет година, одлука Уставног суда БиХ о конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата у оба ентитета. Због такве одлуке, судије УС БиХ могли би и кривично одговарати (текст од 6.3.2017. који слиједи послије саопштења). Нажалост, ту одлуку прихватила је и Народна скупштина Републике Српске, додуше нелегално и под притиском.

Одлука УС БиХ о конститутивности је извор проблема и других штетних одлука које су произашле из ње, попут одлуке о забрани химне „Боже правде“, грба Немањића...

Шта хоће српски политичари са Републиком Српском, када се већ више од двадесет година јавно не изјашњавају о уређењу дејтонске БиХ и о томе шта је она за њих. Чак су неки високи српски званичници својевремено говорили да је РС настала Дејтонским споразумом 1995. године. За све то претходно вријеме вршена је централизација БиХ преношењем овлашћења са Републике Српске на ниво БиХ, и покушај стварања државе од дејтонске БиХ, која је државна заједница. Изузетак је у посљедње вријеме Милорад Додик који храбро говори да је БиХ државна заједница, у чему га и подржавамо. Шта чекају сви остали српски политичари? Мисле ли они да је српски народ „жаба“ коју треба постепено кувати – и тако да укину Српску Републику?

Крајње је вријеме да се сви српски политичари уједине у одбрани Српске. Српски народ јесте у томе јединству и неће дозволити нестанак Републике Српске, јер је она гарант опстанка Срба на овим просторима.

С обзиром на изузетно тешку политичку ситуацију, која може изазвати несагледиво штетне посљедице, сматрамо да би било добро да се у све то укључи (одлазак страних судија) и држава Србија као гарант Дејтонског споразума.

Текст од 6.3.2017:

Шта је нама Босна и Херцеговина

Слушам неке српске политичаре који кажу да Срби имају пола БиХ. При томе мислим на територију, а БиХ нема територију, земљу.

Када постоје недоумице које су од општег значаја, онда највише установе, академија, сенат, стручни људи, треба да разријеше такве недоумице, дефинишу проблем, задатак, и ријеше га. Такву дефиницију, рјешење, треба да понуде јавности па и политичарима.

Као обичан човјек, износим своје скромно и кратко размишљање о Босни и Херцеговини. Дејтонска БиХ је конфедерација, односно државна заједница. Настала је међународним уговором у Дејтону (21. новембра 1995.), а потписаним у Паризу (14. децембра 1995.), и то тако што су тим уговором Република Српска (проглашена 9. јануара 1992. године) и Бошњачко-хрватска федерација (Вашингтонски споразум,18. март 1994.) пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције. То су урадиле Анексом IV Дејтонског споразума, што је и својеврсни устав БиХ. Суверенитет, као највише право у одлучивању, остао је у ентитетима. Да је дејтонска БиХ конфедерација види се и по томе што постоје заједничке институције а не централне, што је начин њиховог формирања принцип паритета – једнаке заступљености сва три народа и оба ентитета, без обзира на снагу, бројност, величину, а начин одлучивања консензус. Једина заједничка институција, у којој се одлуке доносе већином јесте Уставни суд БиХ, али управо у том суду, поред по двојице судија представника бошњачког, српског и хрватског народа, налазе се и тројица страних судија, који пресудно утичу на доношење одлука. Дакле, по Дејтонском споразуму, конститутивни, односно равноправни, су сва три народа и оба ентитета у заједничким институцијама БиХ, тј. равноправност сва три народа, се не налази у ентитетима. ФБиХ је политичко-правни ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска политичко-правни ентитет српског народа. У оба ентитета остали имају право националних мањина по највишим свјетским стандардима. То дејтонско устројство суштински је пореметила одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа – Бошњака, Срба и Хрвата, и у Федерацији БиХ и у Републици Српској. Она је правно проблематична, нелегитимна, иако се може сматрати да је легално донесена, извор је проблема и других штетних одлука. Таква одлука Уставног суда БиХ може се квалификовати и као злочин против мира, јер руши Међународни мировни споразум и изазива политичку дестабилизацију, а може изазвати и сукобе. Тако размишљајући, може се говорити и о кривичној одговорности судија који су донијели такву одлуку, која у темељу руши један међународни мировни уговор иза којег стоје најважније силе свијета. Значи дејтонска БиХ је државна заједница и има само заједничке институције (Предсједништво, Парламентарну скупштину БиХ, Савјет министара, Уставни суд БиХ, многе друге заједничке институције – агенције су накнадно наметнуте), али не и територију. Територију имају ентитети, Република Српска и Федерација БиХ... (цијели текст можете прочитати ОВДЕ)

Текст од 16.7. 2018. у којем се говори чија је, Дејтонским споразумом, територија бивше Социјалистичке републике БиХ:

Четири тачке у једном тексту или Трамп ће понудити Путину стварање двополарне епохе

СНП - Избор је наш