Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера.

Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности. За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања - гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице.  Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве.

Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања.

Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву.

Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена. Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске.

А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље.

Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи.


Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања

---