ЧАНКОВИЋ: По изјавама које је давао, подршци Ђукановићевој представи пуча, ћутању у вези догађаја у Македонији, може се закључити да он Србију жели довести пред свршен чин и да joj, окруженом НАТО државама, уз друге околности, не преостане ништа него да уђе у тај савез. Лакмус папир да ли је то тако могао би бити његов однос према референдуму у Републици Српској о уласку у НАТО, а којег је најавио предсједник Додик.

ГАЈИЋ: Вучић попушта под притисцима из НАТО и ЕУ јер мисли да ће се тако приближити ЕУ, а то приближавање је чиста заблуда, јер поглавља која затварамо неће донети ни чланство ни бољитак нас самих. Вучић заправо стратешке партнере на путу ка ЕУ пре свега проналази у кључним земљама НАТО пакта које су или ван ЕУ или излазе из ЕУ, а оне, пре свега, желе да увуку Србију у НАТО. То су земље које желе да ЕУ буде нестабилна и стратешки им је циљ је да одржавају Србију на том правцу. У тој компликованој рачуници, уз механизме притисака и слабости Србије (објективних стратешких и оних које долазе од слабости режима) они Вучића вуку у правцу да заправо више Србију води ближе НАТО-у него ЕУ.

МИРОВИЋ: Једини Вучићев проблем је што води НАТО политику, са бирачким телом које је русофилско. Он је нескривено фасциниран криминалним режимом Мила Ђукановића и његовим уласком у НАТО, признањем лажне државе Косово и отвореном русофобијом. Све ово је за Вучића крајњи циљ.

ЈОВАНОВИЋ: Зашто власт неће да дефинише да смо трајно војно неутрални? Изостанак речи «трајно» повећава апетите НАТО, јер допушта да смо неутрални само ограничено време. Брзо увлачење ЦГ имало је за циљ да се у Србији каже да ако ЦГулази у НАТО, што не би и Србија? Том рачуницом НАТО планира да стави цео Балкан у џеп и да онда иду даље на Исток, од тога никада неће одустати.
 

 
                Милорад Додик је пре неки дан упозорио да је воља српског народа да се не иде у НАТО – обавеза и онима из српског народа који можда мисле да треба да се иде тамо. Говорећи то, личи као да је послао поруку не само Србима са оне, него и одређенима са ове стране Дрине.

«Наш циљ је да чујемо вољу народа и обавежемо политичаре (у РС) да се понашају у складу са њом», рекао је Додик.

Са ове стране, Александар Вучић је, почетком лета, рекао да је против чланства Србије у НАТО «75 одсто грађана ове земље», али да би «Србија решила већину својих проблема уласком у НАТО».

Једина препрека да НАТО прогута Србију, према аналитичарима Алијансе који говоре кроз Вучићева уста, je то што међу Србима НАТО није довољно популаран.

И зато је Вучић, још као премијер, потписао ИПАП споразум и у оквиру њега обавезао Владу Србије да промовише користи које би земља имала од чланства у НАТО. Са циљем да се свест Срба о НАТО пакту промени и да они пожеле да уђу у ту «породицу». Да у очима Срба НАТО престане да буде агресор, а постане – како је рекао Вучић – неко ко ће решити већину проблема Србије!

Дакле, шта имамо: док Додик каже да политичари морају да буду обавезни да слушају народ (који неће у Алијансу), Вучић убеђује Србе да је НАТО решење српских проблема!

Обратите пажњу: Вучић не каже да је ЕУ решење наших проблема, него је то – НАТО! Ни Вучић, ни функционери Брисела и НАТО-а не кажу да је безбедност региона гарантована уласком Србије у ЕУ, него перспективом уласка у ЕУ. Вучић доследно понавља да Србија не мора да уђе у ЕУ, али мора да спроведе европске реформе!

Да ли то Србија мора зато што овде није реч о српској безбедности и прогресу, него атлантској безбедности и њеном прогресу?

Да ли реформе које спроводи Влада Србије на европском путу у име европске перспективе заправо користе НАТО пакту: да се Србија разоружа, економски и сваки други начин стави у робовласнички положај према ММФ и да се територијално дезинтегрише (КиМ, Војводина, Рашка…),а културолошки и идентитетски сахрани (у транзицији са Православља на Вебера)?

И отуда се легитимно рађа питање: да ли НАТО жели да се прошири на Србију и да ли му је то онда лакше да уради пошто се везе Србије и Русије покидају (нпр: поглавља 29 и 31), држава изреже у пузле, а народу промени свест?

Па се из тога рађа питање: ко нас то држи на путу (али не инсистира на чланству) у ЕУ? Ко потписује бриселске споразуме? Ко нам мења свест?

Ко активно – прикладним чињењем или нечињењем – помаже да Србија заиста буде затворена у обруч НАТО?

Није ли то Александар Вучић, који је лично помогао улазак Црне Горе у НАТО тако што је у кључном тренутку афере о измишљеном пучу у Црној Гори подржао конструкције Мила Ђукновића и тиме омогућио да на власт у Подгорици дође екипа која је убрзано и против воље грађана угурала Црну Гору у НАТО? И није ли Александар Вучић тај који упадљиво жмури и не меша се у брутално увлачење Македоније у НАТО?

Сме ли врховни командант оружаних снага Србије да ћути док се војни савез НАТО шири око Србије?

Или нас Вучић заправо све време и води у НАТО, а маше шаргарепом ЕУ да би смо се «својом вољом» реформисали тако да нас НАТО лакше свари, једном кад нас коначно прогута на свом походу на Исток?

Да ли је све ово могло утицати на Додиково запомагање да се «БиХ хоће на силу, против воље РС стрпати у Алијансу» и да је зато хитно потребан референдум? Да ли после изостанка Вучићеве подршке за референдум о Дану РС, Додик може да очекује да ће Вучић подржати право народа РС да на референдуму изрази слободну вољу о чланству у НАТО? И да ли Додик може да очекује да ће Вучић потом радити по вољи грађана РС, или ће се држати као у случајевима Црне Горе или Македоније?

Да ли је могуће да Вучић све побројано чини изнуђено, све супротно од плана који је кандидовао?

Посебно је питање шта ће нам политичар који кандидује план, добије власт, каже да не може да оствари свој план, и уместо да ослободи место за онога ко можда може, почне да уместо себе – мења грађане! Несвесно?

 
Дане ЧАНКОВИЋ, председник покрета Избор је наш, Бањалука

Шта год предсједник Вучић одлучи, да поведе Србију дефинитивно у НАТО или путем референдума одбаци такву могућност, та одлука ће значити његов политички крај.

По изјавама које је давао, попут оне да би Србија ријешила већину својих проблема уласком у НАТО; његовој квалификацији пуча у Црној Гори, са изношењем „чињенице“ о „елементу иностраности“, што је значило подршку Ђукановићевој представи пуча и помогло доласку про-НАТО владе на власт те уласку Црне Горе у НАТО; као и његовом ћутању у вези догађаја у Македонији, који ће највјероватније, убрзано, одвести Македонију у НАТО, може се закључити да он Србију жели довести пред свршен чин. И окруженом НАТО државама, уз друге околности, не преостаје јој ништа него да уђе у тај савез.

Лакмус папир да ли је то тако, могао би бити његов однос према референдуму у Републици Српској о уласку у НАТО, а којег је најавио предсједник Додик. Србија и њен предсједник имају право да изнесу став о уласку Црне Горе у НАТО као и могућем уласку Македоније а посебно о уласку Републике Српске и Федерације БиХ, из најмање два разлога. Значајан дио сународника налази се у том региону и о њима Србија, као озбиљна држава, мора да брине.

НАТО је извршио агресију 1995. на Републику Српску и 1999. на Србију, и пресудно је утицао на стварање лажне државе Косово, са могућим циљем стварања такозване велике Албаније.

НАТО је и средство присиле у рукама центра моћи који хоће да сруши све врсте суверенитета и наметне свој неправедни систем вриједности, присиљавајући друге да се према Русији односе као непријатељу, а наслућује се и његова жеља за укидањем Републике Српске.

Треба ли да појачавамо тим који ће сутра да заигра против Русије?

Предсједник Вучић требао би имати у виду искуство предсједника Додика, који је схватио да свако попуштање Запад доживљава као слабост и гази туђе право и остварује своје нелегитимне интересе. Предсједник Додик се окренуо интересима свог народа и одбрани Републике Српске тражећи помоћ од Русије, која је сада у сасвим другој ситуацији у односу на ону из 1999.

Зачуђује и изјава предсједника Вучића у којој је рекао да Србија ни не мора да уђе у Европску унију. Важно је само да спроведе реформе. Нажалост, многе од тих реформи које би наводно било важно спровести штетне су по витални интерес српског народа и иду у корист западном центру моћи. У поглављима 29. и 31. намећу се околности које ће покидати економске, безбједносне и спољнополитичке везе са Русијом.

Подсјетимо се и очигледног примјера укидања царина. Таква „реформа“ помогла је уништавању домаће производње.

Срби из региона, а поготово из Републике Српске имају право, али и историјску обавезу да прате шта се дешава у Србији јер од тих дешавања зависи будућност српског народа и зато они не смију бити по страни.
 

Дејан МИРОВИЋ, професор Универзитета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу

 Што се тиче Вучићеве полускривене љубави ка НАТО – она је евидентна сваком неутралном посматрачу!

Не виде је само тзв. патриотски аналитичари и чланови СНС који нас из личних разлога убеђују да је црно заправо бело, и обрнуто.

Основни проблем који Вучић има је у томе што води политику ЛДП, са гласачким телом бивше СРС и СПС.

Његов проблем је још већи, јер он ЛДП политику не води само због пуког опортунизма и каријеризма, већ и зато што искрено верује у ЛДП вредности, које је преузео дружећи се са Бебом Поповићем и сличним опскурним типовима.

Наравно, овоме треба додати и нескривену фасцинацију криминалним режимом Мила Ђукановића и његовим уласком у НАТО, признањем лажне државе Косово и отвореном русофобијом. Све ово је за Вучића крајњи циљ. А проблем је у гласачком телу које још није променило свест, попут њиховог лидера, који не скрива да му је протестантска етика ближа од православне традиције.

У једно сам сигуран: ова мешавина преваре гласачког тела, криминалних циљева, и стремљења ка НАТО пакту се неће добро завршити за садашњу власт у Србији, али и за Србију, јер су очигледни знаци распада друштвеног и државног система у нашој земљи. Нисам радостан због тога, иако најдубље презирем Вучићев режим, јер сматрам да је народ бољи од српске елите.

Да ли Вучић помаже НАТО-у да усиса српске земље? Па, погледајте случај државног удара у ЦГ. На основу те фарсе је Ђукановић победио, а ЦГ ушла у НАТО са једним послаником више.

Вучић не да је давао скривену подршку, него је јавно изјавио да је постојао тзв. удар. Постоје и сведочења затворених у Спужу да их је посећивао конзул из амбасаде Србије у Подгорици и да их је наговарала да признају кривицу.

Поводом деловања у Македонији, Вучић је и тамо једна екипа и један фронт са Милом Ђукановићем и другим вазалима НАТО на овој територији.

Његова је мука само то што хоће да води НАТО политику, али има бирачко тело које је изразито русофилско. Одатле долазе његове одлуке као што је замајавање са Миговима и сличне ствари.

Питате да ли евроунијатским путем – реформама и условљавањем – Вучић припрема Србију за долазак НАТО-а. Погледајте само досадашње захтеве: Хашки трибунал, Косово, протеривање Руса из Ниша. То је много захтева за само десет година. Шта ће бити даље: захтеви према Војводини, Рашкој, југу Србије. Неће се зауставити док нас потпуно не униште па ће онда и на овај простор да дође НАТО. Нас, дакле, прво морају да униште, јер је Србија стара држава, за разлику од околних земаља које су само пуки инструмент политичке моћи Америке.
 

Владислав ЈОВАНОВИЋ, некадашњи шеф дипломатије СРЈ

Претпостављам да је Вучић хтео да објасни које све проблеме морамо да решавамо јер хоћемо да останемо неутрални и да је изјаву о чланству у НАТО дао у том контексту. Тада сам то тако схватио.

Међутим, он је прилично недоречен у многим стварима.
Нејасно је зашто није, чим је дошао на власт, питао ЕУ да ли жели да нас прими као друге, без жртвовања државне територије, зашто није истерао Брисел и цео Запад на чистину. Пошто не би могли да нам кажу „да“, ми би добили разлог да им се захвалимо, уђемо само у економске односе и стекнемо специјалан статус као Израел.

Нејасно је и што ниједна власт од 2000.године није рекла да је војна неутралност трајно опредељење. Да се тај став неће мењати ни према западу ни према истоку. Изостанак речи «трајно» допушта да то може да буде на ограничено време, да ће то зависити од околности и утицаја нових догађаја, а НАТО је одавно дефинисао цео Балкан у као своју сферу и неће одустати од идеје да и Србија буде интегрисана. НАТО каже да је то наш избор, али истовремено врши утицај на нашу јавност и власт да све више сарађујемо са њим.

Кад би власт дефинисала да смо трајно војно неутрални, запад би се саживео са том чињеницом.

Зашто то не урадимо – то не знам. Овако само повећавамо апетите НАТО.

Са НАТО сарађујемо и више него што је довољно да бисмо их држали у доброј вољи према нама. То може да изазове утисак да је неравнотежа сарадње са истоком и западом политички мотивисана.

У оквиру ИПАП-а,потписали смо да ће Србија радити на побољшању имиџа НАТО. То ми се уопште не свиђа, није било нужно да се потпише, а ако смо и из неког разлога морали, онда је требало да се овде промовише и ОДКБ- ако се стварно жели равнотежна слика о нашој војној неутралности. Зашто се то не чини – то не знам.

На улазак ЦГ у НАТО и увлачење Македоније никако не реагујемо, као да је то потпуно безначајан догађај.

Уздржавање се може објаснити политичком проценом да ако не реагујемо, НАТО ће нас пустити да будемо неутрални. Али, да ли је то добра процена? Боде очи то што земља у центру дешавања на Балкану нема став о питањима која воде до промена које већ сутра могу за њу да буду непријатна чињеница. Сматрам да је брзо увлачење ЦГ имало за циљ и утицај да се у Србији размишља овако: ако ЦГ, која је традиционално била српски браник улази у НАТО, зашто не би и Србија? Са том рачуницом НАТО планира да стави цео Балкан у џеп и да онда иду даље на Исток. То је толико очигледно да не треба даље објашњавати.
 

Александар ГАЈИЋ, Институт за европске студије

Не слажем се са тезом да Вучић иде свесно у НАТО и да су његови потези око НАТО и ЕУ део једне промишљене стратегије и плана, већ да се придржава војне неутралности и стратешке оријентисаности на ЕУ. Међутим, мешањем спољног фактора – ЕУ и НАТО – Вучић миц по миц попушта, желећи да уђе у ЕУ и сачува политичку неутралност, али онога тренутка када му се испоставе захтеви које не уме да одбије, он попушта. Мисли да ће његовим попуштањем попустити и притисак и да ће успети бар номинално да одржи привид избалансираности према истоку и западу (а заправо је ту велика диспропорција) и да ће се тако приближити ЕУ.

Мислим да је то приближавање чиста заблуда и да поглавља која затварамо неће донети ни чланство ни бољитак нас самих. Они који гурају Србију у ЕУ су чланице НАТО пакта, које нису у ЕУ, а желе да ЕУ буде нестабилна. Њихов стратешки циљ је да одржавају Србију на том правцу. Док је Немачкој, која је у центру ЕУ, најбитније да се овај регион стабилизује, а не да уђе у ЕУ.

Вучић заправо стратешке партнере на путу ка ЕУ пре свега проналази у кључним земљама НАТО пакта које су или ван ЕУ или излазе из ЕУ, а оне, пре свега, желе да увуку Србију у НАТО.

У тој компликованој рачуници, уз механизме притисака и слабости Србије (објективних стратешких и оних које долазе од слабости режима) они Вучића вуку у правцу да (хрлећи ка ЕУ и спреман на разне компромисе) заправо више Србију води ближе НАТО-у него ЕУ. То је рачуница коју он није добро схватио ни промислио.

Подршка коју је Вучић дао режиму у Подгорици није била условљена НАТО пактом већ аранжманима који постоје између Београда и Подгорице које није желео да квари, и због којих се помирио са тиме да је ствар неминовна, па је Црна Гора на силу угурана у НАТО пакт. Поводом Македоније, Вучић је почетком пролећа имао више разумевања за позиције ВМРО и Груевског, али када су сломљени после посете Брајана Хојта Јиа, он се не само помирио са ситуацијом, већ схватио то и као поруку да треба да попусти по многим питањима у Србији да не би доживео сличну судбину. Мислим да поводом Македоније није свесно подржао НАТО, него да је мирење са судбином било изнуђено – да он под притисцима не води избалансирану политику.

Стремљење ка ЕУ неће Србију унапредити, остаће у предворју ЕУ и сада је само питање да ли ће бити угурана у НАТО или не. Зависи од сплета различитих околности.
И симболички и геополитички се ствара утисак да је Србија потпуно окружена НАТО чланицама и да ће бити неминовно да пре или касније и она приступи НАТО пакту. Ствара се једна јака психолошка слика, која ће нарочито бити појачана ако Македонија приступи пакту у наредних годину дана.

И да додам да је у интересу НАТО пакта да Србија не развија паралелно и добре односе са онима који нису у НАТО, пре свега са Русијом и ОДКБ, и да желе да се смањи наша сарадња са Русијом пре уласка Србије у ЕУ. ЕУ служи као шаргарепа која нам се измиче тако да, идући за њом, Србија се одмиче од осталих достижнијих циљева него што је улазак у ЕУ. То је наша трагична позиција.

ЕУ својим захтевима слаби Србију, наше неселективно испуњавање тих захтева нас лишава вођења самосталне политике и наше институционалне капацитете ставља у оквир који је смишљен за очување интереса најмоћнијих земаља ЕУ, а не наших. Тако полуурушена, она касније може улазити у даље интеграције – па и војне. Једно не имплицира друго, али је очигледно да је то сплет чудних околности које неко добро перципира и добро пројектује и зна у ком працу да гура, док Србија има проблем што је зацртала циљ који је далек, што липсава трчећи за том шаргарепом и што свако може да дође да је оседла и усмери у другом правцу.

 

Диана Милошевић

Извор: Фонд Стратешке Културе  

---