Тридесети март 2017. године, четвртак, за многе ће бити обичан дан. За породицу Радомира Кузмића тај дан може значити живјети или не живјети, јер за тај дан је Основни суд Бања Лука заказао деложацију – избацивање његове породице из куће у којој живи уз асистенцију полиције.

Радомир Кузмић је избјеглица из Хрватске који је 1992. године замијенио своју имовину која се налази у општини Славонски Брод, за имовину Драгомира Будише у бањалучком насељу Чесма. То је урадио овјереним уговором, који је урађен по закону и уз добровољност обију страна. Након 11 година, 2003.г, породица Будиша Основном суду у Бањалуци подноси тужбени захтјев за поништење споменутог уговора. Основни суд доноси пресуду о поништењу истога...

На подручју бањалучке регије око 5.000 српских породица нашло се у таквој ситуацији. Оне су мијењале своју имовину, која се налазила у Хрватској или у Федерацији БиХ, за имовину Хрвата или Бошњака у Републици Српској.

Започели су нове животе, стицали дјецу, а онда је дошло до правне несигурности, неправде и трагедије за српске породице. У периоду од 1992. до 1998. године на простору Републике Српске, Федерације БиХ и Хрватске, сачињен је огроман број купо-продајних уговора и уговора о размјени некретнина. Огроман број тих уговора урађен је ваљано, значи по закону и уз добровољност обију страна. Нажалост, мањи број, који се могао кретати до 15% од укупних уговора,  нису били ваљани. С обзиром да оштећена страна тих незаконитих уговора, због истека рока (рок за поништење из субјективних разлога је једна година, а из објективних рок је три године) није имала правни основ да поднесе судовима тужбени захтјев за поништење уговора (нпр.  уговор сачињен 1992. године могао се поништити из објективних разлога до краја 1995. године, до када истиче рок за поништење. У то вријеме трајао је још рат, а и послије тог времена није било слободног комуницирања да би се поднио захтјев) високи представник Волфганг Петрич (1999-2002.  високи представник у БиХ) доноси одлуку, која је имала законску снагу да се сви уговори који су сачињени у спорном периоду 1992-1998. могу судским путем преиспитати, како би се у сваком појединачном случају утврдило да ли је уговор урађен по закону и уз добровољност обију страна из уговора. Другим ријечима, високи представник је само пролонгирао на неодређено вријеме рок за поништење уговора. Та одлука је праведна, јер без ње не би било правног основа да се кроз судски процес пониште они уговори који су на незаконит начин урађени, а било их је.

Послије 2000. године у бањалучкој регији скаче цијена некретнина и Срби се надмећу ко ће више платити Бошњаку и Хрвату имовину, док је у Федерацији БиХ, па чак и у Сарајеву ситуација сасвим другачија. Обезвређује се српска имовина на разне начине, уцјењују се Срби да јефтино продају имовину... А у подручјима у Хрватској, гдје су Срби били већина српску имовину је могла купити само својеврсна државна агенција и то је радила будзашто. Напомињем, да у тренутку склапања уговора вриједност некретнина из уговора била је подједнака. У таквој ситуацији наступају адвокати, судије и друга страна у односу на српску, „муте воду“ како би се дочепали, разним шпекулацијама, сада вредније имовине. У неким случајевима српска страна је остајала без било које имовине из уговора а друга страна најчешће хрватска добија је обе имовине. То се дешавало у случају кад су Срби били избачени из имовине у Републици Српској а Хрватска држава им није омогућила да уђу у посјед своје претходне имовине. Адвокати и судије сву кривицу пребацују на високог представника Волфганга Петрича, лажно тврдећи, да је он поништио све уговоре. Судије, фактички, доносе типске пресуде, поништавајући уговоре само на основу тзв. општих (ратних) околности. У том периоду (од 2002. године, када је кренуло избацивање српских породица из властитих домова,  па до данашњег дана) наступа подстицано тихо умирање тих 5000 српских породица. Ни криве ни дужне, само зато што су по закону и уз добровољност обију страна мијењале имовину, оне су се нашле у животно трагичној ситуацији. Лијегале су и устајале са истим проблемом, да буду избачене из својих кућа на улицу. То је тако трајало, мјесец, годину, пет година, док на крају српске породице нису биле избачене на улицу.  Неки Срби, да не би дошло до тога, прихватили су уцјене друге стране (Хрватске и муслиманске) и додатно им давали 20.000 – 50.000 или више евра, да би та страна одустала од поништења уговора. Нажалост, неки Срби бранећи своју имовину су погинули, неки извршили самоубиство, неки завршили у лудници. Бацали су бомбе, плинске боце, како би и на такав очајнички и изнуђени начин покушали да одбране своју имовину.  Скоро да је остала још само једна српска породица у таквој ситуацији. Породица Радомира Кузмића, којој су у четвртак, 30. марта заказали, како они кажу деложацију, а заправо је то немилосрдно избацивање из властите куће. Радомир Кузмић каже да неће напустити своју кућу по цијену живота.  У поткровљу своје куће је донио бензин и плинске боце. Чека четвртак, 30. март и има шибицу у џепу. Знам га, одлучан је он човјек.

Ко је крив за такву трагедију 5000 српских породица?! Судије. Доносиле су криминалне судске пресуде, које ће једног дана судити онима који су их доносили.  Не могу се они штитити, сада већ фразом „судство је независно“. Је ли може бити независно од правде и истине? Да је њихова имовина у питању, да ли би било независно. Ако је независно од правде и истине, онда је зависно од криминала и корупције. Навешћемо да за то вријеме у Хрватској ни један Србин, по било ком основу и из било ког разлога није могао ни поднијети тужбени захтјев за поништење уговора, а камо ли да њихове судије поништавају било који уговор па и онај који је био изразито на штету Срба. Нпр. Србин под притиском мијења свој двособан стан у Загребу за једнособан у поткровљу зграде у Санском Мосту. Када је дошао да се распита како да поништи такав уговор службеници  су га извријеђали и исмијали.

Нису само криминалне пресуде биле у случају уговора о размјени некретнина. Судским пресудама ојађен је и опљачкан народ. Починиоци кривичних дјела су на слободи...  застарјело кривично дјело, или ко зна који разлог. Опљачкане фабрике, пљачкашка и криминална приватизација, која је толико очигледна да је увреда за здрав разум. Држава и општине губе огромна богатства зато што правобранилац није уложио жалбу на вријеме или... Криминалци који су покрали огромно богатство шетају уздигнуте главе, а и они који су им то омогућили. Гдје је закон о поријеклу имовине? Навешћу још и  пљачку пољопривредног земљишта у Србији. Вриједност отетог пољопривредног земљишта износи неколико стотина милиона евра, а када се дода и вриједност отетог грађевинског земљишта, то прелази износ од 1,5 милијарди евра. И та пљачка пољопривредног земљишта једноставно је рађена, у неколико корака. Нека пољопривредна фирма на лицитацији је продавала одређену површину пољопривредног земљишта у друштвеној својини, и то се куповало разним манипулацијама по ниској цијени, а онда се такозваним елаборатима,  земља која је била у склопу те фирме, а у државном власништву (што није било предмет продаје) убацивала са том купљеном друштвеном земљом, а да није уопште плаћена.

Шта ће и гдје ће породица Кузмановић? Требамо ли да се миримо са неправдом? Не можемо свести све на себе, и само да смо ми сами најбитнији. Да ли је у нама умрла жеља за правдом, жеља да помогнемо?

Не треба да се лажемо, наше друштво је тешко болесно, и сви се међусобно обмањујемо. Народу треба рећи истину. Није све у реду, али и сами себи рећи, који смо ми то људи? Не говорећи то тако да нам буде свеједно или да се уплашимо већ тако како би се поправљали.  Помозимо породици Кузмић. Можда таквих и сличних породица, којима треба помоћ, има око нас. Како да уважавамо судије и политичаре који нису побиједили зло у себи, који се не боре против неправде. Како такве да прихватимо као примјер, као наше вође.

Зашто смо тако огрубјели да не разликујемо добро од зла – немамо љубави према Богу.

Знам да има и часних судија и праведних пресуда, али судије морају бити људи од највишег моралног интегритета, „образац“ за врлину и зато ни такве судије не смију ћутати и не реаговати на криминал својих колега судија. На тај начин понашају се као њихови саучесници. Због свега наведеног овај текст нећу завршити уобичајеном реченицом „Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо“, него судије, тужиоци, правобраниоци, срам вас било.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш






Пратите нас на Facebook страници СНП Избор је наш

---