Народ је највећа снага
Слушам како неки политичари, директори, интелектуалци кажу „Народ је стока“. Иначе, обичан човјек чак и ту стоку (домаће животиње) назива благом, а народ сматра добрим и трпељивим и ту особину доживљава као врлину а не ману.
И док су, прије више година, такви интелектуалци, причали о Европској унији као „рају на земљи“, обичан човјек, онако успут, је говорио, док Срби буду спремни за Европску унију она ће се распасти. Док су својевремено, са радошћу и страхопоштовањем причали о НАТО-у, обичан човјек је „бушио“ НАТО, и говорио „Нећемо у НАТО, нећемо у рат“. Док су они мондијалистички центар моћи доживљавали као свемоћ, који је желио да растури државе и народе (а како не би Републику Српску), обичан човјек је ширио транспарент „Не бојмо се, уз Срспку је Русија“. Док су говорили (2007-2008. године) неће бити кризе код нас, обичан човјек је најавњивао кризу и говорио „Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо“. Они о укидању царине и слободном тржишту у ЕУ, а обичан човјек, то ће нам уништити домаћу производњу, и шта ће им онда квоте (количина извезених производа) које се намећу за сваку земљу. Они, привуцимо стране инвестиције, а обичан човјек додаје, тако ће нам покупити „кајмак“ и отићи. Боље нам је покренути производњу својим новцем, па таман то било и у виду бонова. Обичан човјек каже „Директори све богатији, а фирме све сиромашније, оваква приватизација је пљачка“, а они „Боље икаква него никаква“. Обичан човјек, срам вас било све судије. То су требали бити најморалнији људи, а ниједан судија се није побунио против срамних пресуда... којима су поништавани уговори о размјени некретнина и онда избацивали српске породице из властитих имања, којима су потврђивали пљачку халапљивих... и одјекује, тихо изговорена мисао, обичног човјека, „Једнога дана те пресуде ће судити онима који су их донијели“. Они кажу, да је судство независно, а обичан човјек, то вам је никаква одбрана, јер је независно само онда кад је праведно. Политичари су забранили тему о Одлуци Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у РС у ФБиХ, а обичан човјек та одлука је извор проблема и других штетних одлука, у темељу руши Дејтонски споразум и даје правну основу за укидање Републике Српске. Обичан човјек сматра да политика не мора бити „курва“ а сви политичари лопови. Има и добре политике и поштених политичара.
Зашто таква разлика... интелектуалци (најчешће невјерујући људи) до перфекције тумаче оно што је било, што је већ виђено, откривено, али често боља предвиђања има обичан вјерујући човјек, јер се он не узда само у своју памет. Интелектуалци су смислили чудно оправдање за неопходно предвиђање, како би се спремно дочекали, нарочито, политички догађаји. И кажу „Нећу да будем баба гатара.“ А обичан човјек од њих очекује да буду прави интелектуалци.
И сад обичан човјек говори „немојмо велике догађаје дочекати разједињено у сукобу, гледајући само лични интерес и потхрањујући своју гордост и сујету, већ јединствено и спремно искористимо и околности које долазе послије више деценија и иду српском народу на руку. Не требају нам реформе са људским жртвама, треба нам хришћански преображај с љубављу.
Предсједник Додик налази се на раскрсници са које може кренути у блато историје, или да уђе у историју као један од најважнијих Срба у задњих сто, двјеста година. Милосрдни српски народ га треба позвати да се стави на чело свеобухватног покрета добра који подразумијева унутрашњи договор политичара, народа, цркве и формирање владе националног јединства, коју би чинили способни, добронамјерни, стручни родољуби, без обзира, припадају ли или не некој партији. А он, као покајни син, спреман на животни изазов, да се јавно обрати народу... разговара са свим политичарима, црквеним великодостојницима. Силно вјерујући у могућност препорода, народ би га подржао и заједно учествовао у том племенитом и историјском подвигу. А они политичари који евентуално буду против таквог јединства за свеобухватни покрет добра, нека се сјете Закхеја, цариника који је рекао „Господе, пола имања ћу подијелити сиромашнима и свима које сам увриједио вратићу четвороструко“ (В,;Лк.19,8). И да ли су такви политичари сигурни у себе, да их власт неће покватити и бити још већи грешници?
Немојмо да прихватимо сумњу лукавог, јер тада нећемо учинити ни први корак ка добру, помислимо да у нама дјелује сила Божија и са Њом можемо све.
Моћ јединства политичара, народа и цркве показала се у одбрани Дана Републике Српске и она представља нада за будуће догађаје.
Aутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш
Пратите нас на Facebook страници СНП Избор је наш