Миломир Марић у телевизијској емисији Ћирилица, 8.2.2016. године,  у тренутку када његов гост  Александар Дорин отвара своју књигу о страдању Срба у  Сребреници да фотографијом покаже гледаоцима ужасно страдање Срба, каже строгим гласом „Затвори књигу“. Алексанар, гости у студију, па сигурно и многи гледаоци као да су били трауматизовани. Нико од гостију да упита Марића зашто да затвори књигу, зашто да се не прикаже и страдање Срба, зашто да се не прикаже истина, без обзира колико је трагична и болна, и можда баш због тога. Још Миломир Марић можда је међу храбријима који износи у јавност и истину о српском страдању. Тада се сјетих своје изјаве од прије више година у којој сам протествовао против изгледа споменика Јасеновачким жртвама постављеног испред Народне скупштине Републике Српске у Бањалуци. Протествовао сам зато што на спомен – плочи нема име народа који је страдао нити од чије руке, а нема ни крста као хришћанског симбола страдања али и васкрсења. Изглед споменика је безличан, па чак и у умјетничком смислу некреативан, а на спомен-плочи само пише „Жртвама Јасеновца за вјечно сјећање 1941-1945.“ Сјетих се како изгледају и други споменици подигнути због тога да се не забораве ни жртве, ни злотвори. Пролазећи поред њих странцима, а можда и многим Србима, ти споменици не би изазвали никаква осјећања или мисао  у вези тог злочина, јер нема израза лица страдалог, масакрираног тијела, избезумљеног изгледа џелата,  или све то бар у наговјештају. Има само неке умјетничке симболике која у суштини не подсјећа на догађај на страдале људе, на злочинце. И то таква  умјетничка симболика и „слобода“ која нас анестезира којом сву ту истину о страдању Срба  гурамо у заборав. Постоји умјетничко изражавање које не умањује трагичност догађаја – навешћу само примјере Пикасове Гернике и Гојино Стрељање родољуба на планини Принсипе Пио.

Рећи ће неко, то је тако трауматично, те и да због дјеце не би смјели приказивати очигледно страдање... На изложбама о страдању  Срба приказујемо фотогафије похрђале жице, маља, ножа помоћу којих су Срби убијани, али нема унакажених тијела. Нажалост у стварности их је било. Болно пуно.  Зато је могла отићи искривљена слика о многим дешавањима на нашим просторима у задњих више деценија.

Нема изговора за гријех који чинимо према нашим страдалима и потомцима, јер се злочин над нама Србима понавља. Ми као да се стидимо због нашег страдања и злочина који су учинили према нама па то страдање не износимо ни пред свијет ни пред нас, а оно се  и због тога понавља. Жртве и злотвори не смију бити анонимни, иако су многи злочинци мртви и нису кажњени људским судом казна им је што их у историји именујемо као такве. Саучесници у злочину можемо бити и ми, на начин да га прикривамо и сами од себе.

Да ли се бојимо смрти, па због панике и тог страха се не састављамо ни са умом ни са срцем? А управо ум и срце је потребно да се суочимо са истином каква год да је. Тада би споменици страдања српског народа били другачији. Не само да би се преко њих поштовале жртве, већ би у нама изазивали жива осјећања, свјесни истинског страдања наших дједова очева и мајки... Та осјећања и свијест навешће нас на дјела која ће смањити могућност да нам се понови геноцид, страдање.

Жеља ми је да овај текст буде инспирација покрету СНП – Избор је наш да се покрене иницијатива за стављање крста поред актуелног споменика јасеновачким жртвама испред Народне скупштине Републике Српске и спомен-плоча на којој би могло писати „Ми Срби постављамо овај знак страдања и васкрсења да нас подсјећа на наш род који је злочиначки убијен од хрватских усташа за вријеме Независне државе Хрватске. Да нам буде опомена како би као народ и као људи све учинили да бранимо своје. А за наше страдале, да имамо вјеру  да је невино страдалима небеско царство загарантовано.“

Таквим изгледом споменика не значи да постоји намјера да се распламсају осјећања која би водила у осветничко, па и злочиначко дјеловање. Напротив, да истину не сакријемо, умањимо, а догађаји који су се десили, без обзира колико су трагични буду испред наших очију. Тако ћемо доживјети она људска осјећања која неће дозволити да нас неко анестезира и да се створе услови за поновни геноцид над српским народом.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---