Избор је наш

28.12.2015. год.

У овом времену српски народ треба да све има у виду, да све испитује, како би дошло до што већег унутрашњег договора, а онда у што већем јединству да се држи доброга. У том смислу, ево скромног размишљања у којем износим само два могућа процеса на нашим просторима.

Србија (Косово, Војводина), Црна Гора, Македонија, Албанија и БиХ, могле би убрзаним процесом ући у НАТО и Европску унију. Услов да би се то десило јесте стварање својеврсне уније – државне заједнице федералних јединица наведених држава уз „пристанак“ Србије да и Косово, па и Војводина (тзв. Санџак је под упитником) уђу у такву унију као федералне јединице. Онда би таква унија федералних јединица, као јединствена, ушла у ЕУ. „Пристанак“ Србије био би остварен притиском и уцјењивањем. У том смислу, набео бих само обновљено суђење високим државним службеницима Србије у Хагу, Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, који би у том случају били осуђени, а онда преко њих била „осуђена“ и Србија, која би се сматрала одговорном за рат. Такву могућност искористиле би и неке новонастале државе како би поред осталог од Србије тражиле и ратну одштету.

Република Српска у таквом процесу, највјероватније би се „утопила“ у БиХ која би била једна федерална јединица у споменутој унији. Велика опасност по Републику Српску, поред свађе српске власти у заједничким органима БиХ са влашћу у РС јесте и изношење „разлике“, прављење свађе, па и мржње (некада више, некада мање, нажалост у континуитету) између Срба у источном и западном дијелу Српске. „Повод“ за то се креће од менталитета људи у једном и другом крају до „издаје“ или небрањења тринаест западнокрајишких општна. Неки из Крајине кажу „они“ са Пала су издали, а опет ови са Пала кажу што их нисте бранили. Чињеница је да Први крајишки корпус Војске РС, чија је зона одговорности била и Западна Славонија, током хрватске војне операције „Бљесак“ није ни покушао бранити Западну Славонију. Слично је било и са тринаест западнокрајишких општина.

У сваком случају, како год било, такав сценарио у случају уласка наших народа у Европску унију не предвиђа рат, али би посљедице по њих и њихове државе биле поражавајуће. Мирним путем, законима народи би били поробљени, а њихова природна богатства експлоатисали би други. Навешћу само примјер најновијег Глобалног споразума о климатским промјенама. Само богати, који имају нове технологије моћи ће остваривати екстра профит. Сиромашнима ће то бити онемогућено, јер технологијама са којима располажу стварају више штетних гасова од дозвољеног... Нисам сигуран да ли је то све тако црно у вези емитовања штетних гасова како нам представљају свјетски моћници, или се крије и други интерес и њихова лоша намјера. Ако неко помисли „ево поново нека завјера“, ти исти нека се запитају откуд све веће свјетско богатство у власништву врло малог броја, чак људи, а не држава и народа, иако се највећи природни ресурси налазе код других.

Због лажних вриједности у таквој ЕУ човјек би изгубио људске особине, оне које иште срце и душа. У потпуности би се изгубиле традиционалне вриједности домаћина. Људи би били појединци, индивидуе без личности које би се лако контролисале и водиле у коначну пропаст.

За другу могућност лакмус папир је улазак Црне Горе у НАТО. Није искључено да САД дају „зелено свјетло“ Албанији да она услови своју ратификацију са Црном Гором о њеном уласку у НАТО са многим стварима, од тражења да Тузи (м.з. у Подгорици) буде општина до посебног статуса Албанаца у Црној Гори. На тај начин био би спријечен улазак Црне Горе у НАТО. То би значило да САД подржавају стварање тзв. велике природне Албаније и да су Албанци на нашим просторима њихов фаворит. Такво стварање тзв. природне Албаније рјешавало би се у једном процесу дестабилизације Црне Горе, Македоније, Србије, па и Грчке. У такав сукоб би била гурнута, од стране САД и Турска. Такав Рат завршио би се брзо уласком Русије у њега.

Важно би било истаћи, да и уколико постоји држава у којој је све уређено законом, а човјек у њој морално и духовно запуштен, она и друштво у њој не морају бити праведни, јер и закон се може непоштовати а може да буде и неправедан. Зато основни па и једини услов за праведно друштво и државу јесте одњеговати моралног и духовног човјека са истинским смислом постојања, а то се не може без религије, која неће бити злоупотријебљена.

И без обзира, што су центри свјетске моћи и велике силе које утичу на свјетске догађаје у предности у односу на мале народе и државе, ипак, на крају, свако има слободу избора без обзира на економску или војну моћ. У нејаком, Бог се јави. Само треба истински вјеровати и добро чинити.

И на крају, без обзира на тему мојих текстова, важно је људе мотивисати на рад и то да чине и самооиницијативно. Зато сви моји текстови у будћности завршаваће се реченицом: