Предсједник Вучић изгледа да је добио ултиматум Запада да потпредсједника Александра Вулина искључи из Владе Србије. Ако то он не уради, урадиће они на начин који то најбоље раде – „обојена револуција“ или како је то урађено са Чавезом, Гадафијем, Садамом, премијером Јапана Абеом, а  премијера Фица, Бог је погледао.

Разлог зашто Вулин мора пасти јесте у његовој активности која је прекинула одржавање „филма“ уживо.

Англосаксонци, док још могу, хоће да ставе под пуну контролу државу Србију (што подразумијева њену разградњу) и  утјерају је у НАТО. Сценарио доласка до тог циља био је: Изазвати инцидент на Косову и Метохији од стране Срба, груби одговор „Косовских снага“, а на то реакција српског народа у Београду и Србији и његов захтјев да држава интервенише. Интервенцију државе Србије, дириговани свјетски медији представили би као неприхватиљиво насиље и услиједила би интервенција НАТО-а са исходом – окупација.

Запад и његови српски плаћеници стварају лажну реалност у српском народу. Таква реалност, која изазива дубоку подјелу, нас наводи да је за наше добро да заборавимо НАТО агресију на српски народ која је извршена 1995. и 1999. над Републиком Српском Крајином, Републиком Српском, Србијом и Црном Гором; Да је Србија „пупчаном врпцом“ везана за ЕУ и да без Запада, оваквог какав је данас, не може да преживи. А каква је стварна реалност (а не привид)? Запад неће истински да преговара ни са ким. Он узима све, а ништа не даје (примјер Косово и Метохија), иако прави илузију у многим народима (које у суштини уништава) да се жртвује и чини добро не само за те народе, већ и за читаво човјечанство. Он намеће своје лажне вриједности у жељи да разори непролазне и тако би мијењао идентитете, па и саму природу човјека. Ако је због стратегије  Запад одлучио да преговара да се постигне одређени договор, тај чин је само тактичке природе, како би лакше контролисао процесе и без изненађења дошао до циља.

Примјери за то су Дејтонски и Мински споразуми. Дејтонски споразум (1995. год.) у којем је на међународном нивоу потврђено постојање Републике Српске (настала 9. јануара 1992.), био је од стране Запада замишљен само као привремено рјешење. Такав приступ Запад је имао, зато што је желио апсолутну контролу комплетног процеса разбијања српског народа. После насилног укидања Републике Српске Крајине и прогона огромног броја Срба са вјековних српских простора  у новој независној држави Хрватској, Запад се није усудио да исто уради и са Републиком Српском и протјера Србе и са тих њихових вјековних простора (оставио је то за после), плашећи се да би у том случају Србија се морала укључити, а онда по правилу слиједи и Русија. То су хтјели избјећи, па су лукаво организовали потписивање мировног уговора тзв. Дејтона, чији је вијек постојања, по њима, требао бити двадесетак година. Тако да су одмах по потписивању споразума кренули у његову насилну промјену и то увијек на штету Српске и српског народа. Зато су они Срби који кажу да би споразум З4 у Хрватској био потписан у доброј намјери за тамошње Србе, злонамјерни или наивни.

Уколико потпредсједник Вулин заиста буде уклоњен из Владе Србије, тиме ће се олакшати пут за даље гажење и разарање Србије, а можда и за нове атентате.

Можда је за српски народ и његове државе, за сада, најбоље да буду стрпљиве, да се спремају „за не дај Боже“ и да се Богу моле да страна коју предводи Русија побиједи оне који намећу неправедну глобализацију са циљем поробљавања човјечанства и насилног преузимања свјетског богатства.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш