Садржај текста не усмерава на закључак да је све црно, него овом приликом поглед се усмјерава само на негативне појаве у држави и друштву.

Деведесетих година прошлог вијека покушај успостављања равноправности СР Србије са другим републикама СФРЈ, као и равноправности, тада конститутивног српског народа у Хратској и БиХ, уз помоћ Запада, оквалификован је као агресија.

Изрежирано је, да се остваривање равноправности најмногобројнијег народа претвори у страх код других народа и народности СФРЈ, јер само подређени положај српског народа и туђа експлоатација српског природног богатства је оно што је добро и што се подразумијева.

Срби су „агресори“, а , 1991. Стипе Месић, као Предсједник Предсједништва СФРЈ каже: „Ја сам свој задатак извршио, Југославије више нема“, док Алија Изетбеговић 1991. год. каже да ће жртвовати мир за независну БиХ, а доживотни осуђеник политичког Хашког суда др. Радован Караџић на претходну Изетбеговићеву изјаву, забринуто је одговорио „Нико нема право повести грађански рат“. Срби, захваљујући Западу и њиховој пропаганди етикетирани су као они који су вршили „етничко чишћење“, а Срба готово да нема у Лици, Далмацији, Кордуну, Западној и Источној Славонији, садашњој Муслиманско-Хрватској Федерацији, на Косову и Метохији. Да би све негативно наметнуо српском народу, Запад је подстицао, а у неким случајевима и организовао пљачку на простору бивше СФРЈ.

Наметање искључиво материјалистичке филозовије живљења, без икаквог моралног стандарда и духовних вриједности  довео је у српску власт скоро само оне који су мислили на лични интерес и по сили прилика на испуњвање жеља Запада.

Није ни чудо што се одмах после потписивања Дејтонског споразума (1995.) појавио систем – они који су на власти потписују штетне ствари по Републику Српску, а други када дођу на власт, то реализују, оправдавајући се чињеницом, па ови други су то потписали – ми морамо да реализујемо. И тако у круг. Пренос овлашћења са Р. Српске на заједничке институције ишло је као „по лоју“, све док се није у јавности појавила “чаробна” ријеч Референдум за независну Српску априла 2004. године, а онда је ту моћну идеју јуна 2006. године преузео Милорад Додик, као предсједник Владе Републике Српске и после тога је пренос овлашћења је  теже ишло.

И пре 2000. године, а посебно после тога, директори друштвених фирми, су исте уништавали, па чак они бескрупулозни, на крају и куповали. Ти директори, а у суштини лопови и преваранти су добијали углед у друштву, а радници сиромаштво.

Многе здраве фирме и оне које су потребне, попут домаћих инвестиционих банака, манипулативним начином су уништаване, а довођени страни инвеститори и банке који су износили огромну добит из Србије и Српске, а само мали број домаћих људи имао је екстремну корист захваљујући коруптивним средствима.

Сада наводим актуелни примјер који разоткрива осмишљену стратегију и континуитет преваре и пљачке српског народа.

Претходна власт, пре 20 година манипулативним и шпекулативним активностима затворила је (сада се задржавам само на једном конкретном примјеру) домаће две квалитетне фирме на свјетском нивоу за вршење истражних радова у Србији, а после су довели стране фирме да покупе „кајмак“.

Трагедија је већа што те стране фирме нису полазиле од нуле и дошле на слепо, већ управо на сигурно, захваљујући геолошким истражним картама домаћих фирми које су свјесно затворили.

Управо те радње, које су обавиле домаће фирме јако су скупе и оне одређују има ли даље смисла улазити у детаљне истражне радове. Све то је дато будзашто. Та сигурност и право за детаљно истраживање дато је фирмама чији крајњи власник је на Западу.

Актуелна власт је у праву када каже, да су њихови претходници довели Рио Тинто, али ме то подсјећа на ситуацију у Српској: Једни потписују а други кад дођу на власт извршавају, обе стране се оправдавају. Они све богатији, а народу као и пре – тешко.

Оно што српски народ треба да зна, а то је да је његова земља најбогатија на Свијету, по површини, рудама метала, и да стране наднационалне компаније хоће да остваре непристојно висок екстра профит (слично као стране банке код нас) а држави и народу чије је то богатство, јако мало да дају. Изузимајући појединце који би им омогућили, није нетачно рећи, „легалну“ пљачку.

Они који кажу да давањем права експлоатације западним компанијама обезбеђујемо и њихово тржиште и политички утицај и подршку, греше. Западно тржиште тражи литијум... тражи добру робу. Прича да привучемо стране западне инвестиције, по сваку цену, може да нам се обије о главу. Привлачењем западног капитала позивом да имамо јефтину радну снагу, довело нас је да та наша јефтина радна снага одлази у Свијет, а да је Србија онда приморана да „увози“ радну снагу из Африке и Азије. То површно гледано и није ништа спорно, али држава Србија мора да води рачуна и о геополитици и мењању националне структуре становништва. Давајући своје огромно природно богатство транснационалним корпорацијама које су на Западу и под њиховим утицајем, самовољно упадамо у замку да због западних уцјена (изгубићемо инвестиције, радна мјеста, јер нисмо, како они кажу за гас и нафту, на време извршили диверсификацију) морамо и фактички признати Косово, одрећи се Бујановца, Прешева, Медвеђе, дозволити „Република Војводина“, аутономију тзв. Санџак, учествовати у процесу развлашћивања Српске, прихватити накарадне вриједности и мењати свој идентитет.

Пре петнаестак година сам причао: Шездесетих година прошлог вијека у руднику Бор било је у тони руде и 5-6 процената бакра, што се сматрало изузетно богатом рудом, због тадашњег нивоа технологије у јаловину је одлазио одређени проценат бакра. Због нових технологија та јаловина је сада постала руда која се може исплативо прерадити, тим прије што је она фактички „на тацни“.

Чујем да неке стране фирме уређују животну средину одвозећи ту и такву јаловину, која је у садашњим условима руда, а коју ће касније прерађивати. Не би ме изненадило да држава Србија још то уређивање и плаћа, пунећи џепове појединцима.

Дакле, ако држава Сбија води рачуна о својој геополитичкој ситуацији, онда сигурно неће  својим потезима јачати страну (која јој отика КиМ и даље је разбија) тако што ће давати право експлоатације над својим природним богатствима, (а која су огромна, а има и злата), транснационалним компанијама чији је крајњи власник на Западу, већ ако не може сада формирати своје компаније које би то радиле, онда тај посао понудити да ураде заједно са Русијом, која јој не растура народни организам, већ јој је заштитник у територијалном интегритету кроз СБ УН.

Собзиром да је Србија најбогатија земља на Свијету рудама метала у односу на површину, неопходно је направити озбиљну „националну стратегију у рударству“. Она би обухватила динамику, шта, како и ко истраживати, експлоатисати и прерађивати руде.
•    Активности које би довеле до стварања домаћих рударско-геолошких фирми које би се бавиле истражним радовима, експлоатацијом и прерадом руда;
•    Школовање и усавршавање људи који би се бавили наведеним активностима;
•    Уколико је то за Србију превелик подухват, онда заједно са Српском пронаћи најбољег стратешког партнера (у виду државе) у Свијету узимајући у обзир и геостратешке утицаје и могуће токове развоја свјетске привреде.

И још нешто о чему треба говорити, била то тема или не.

Свака част држави што она финансира вантјелесну оплодњу код брачних парова... Али треба ући у суштину. Шта је узрок толике неплодности. Па пре стотињак и више година српске породице су имале по  десеторо дјеце. Шта год да је узрок неплодности – треба лијечити. Треба знати да Запад до профита и свог циља долази по сваку цијену. Медицинска и фармако мафија ће узимати новац и приликом разбољевања људи и приликом њиховог лијечења.

Српска држава треба да се запита због чега се са Запада увози сперма за тјелесну оплодњу наших жена.

Не то није теорија завјере... Подстицање миграција на свјетском нивоу је смишљено између осталог да се прави „микс“.  А  циљева има још.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---