Свађама се прогоне битне теме, често око небитних ствари, па и оних које су увреда за здрав разум. Није питање да ли ће држава Србија дозволити експлоатацију руда и да ли ће имати руднике или не. То се подразумијева, важно је  шта се експлоатише, како и ко.

Суштинско питање је како народу вратити повјерење да ће политичари и стручњаци радити у корист државе и народа а не злоупотребом положаја (криминала) радити за себе. Народ зна да постоје антикорупциони закони, али још више зна да већ деценијама постоји огроман криминал који је често извршен и злоупотребом службеног положаја (можда зато постоји навала на професију „политичар“). Чак су нека кривична дјела медијски спектакуларно објелодањивана, али на крају све прође без кривичне одговорности. У таквим околностима увреда је за здрав разум све бранити у овом случају флоскулом „судство је независно“. Изгледа да је независно од истине и правде, а од криминала и корупције? И ко ће гарантовати и чиме (својом главом и личним и породичним богатством?) да неки битни политичари и стручњаци за неколико милиона евра неће „зажмирити“ на проблеме и штету која би се изазвала евентуалном експлоатацијом литиума од стране Рио Тинта.

Пођимо редом:

Србија, гледано по површини је најбогатија земља на свијету рудама метала. И свако озбиљан није против експлоатације тих руда и њихове прераде, али суштинско питање је која руда се експлоатише, на који начин, и ко то да чини. Средњовјековна Србија је то чинила, а рудари су долазили и из Западне Европе. Србија је до прије двадесетак година имала двије  одличне фирме које су се бавиле истражним радовима. Затворене су а њихове карте геолошког истраживања продаване су будзашто иако је долазак до њих веома скуп посао (можда циљано како би дошао Рио Тинто). Тако да стране фирме, па и Рио Тинто није дошао на слијепо, само је наставио да врши детаљне истражне радове.

Српско друштво,  обични људи су се дигли против Рио Тинта и експлоатације литиума, прије свега због вишедеценијског неповјерења у политичаре, власт, у тужиоце и судије. Сви они и други који су у спрези са њима све су богатији и то у свјетским размјерама, а обичном човјеку, већини народа увијек је исто – лоше. А у моралном смислу, све је горе. Искључиво материјалистичка философија доводи људски живот истпод сваког нивоа достојанства. Пада се у таква искушења, због наметнутог материјалистичког тренда и филозофије „циљ оправдава средство“, да поједини очеви подводе своје кћерке да би добиле посао. И ко зна шта још. Нека наши „интелектуалци“ који се клањају транснационалним компанијама и величају Њемачку анализирају следеће чињенице, Њемачка је прва економија у Европи и четврта у свијету, а просјечан Нијемац скромно живи, нема раскоши, ни „дебеле“ рачуне. Гдје је то огромно богатство од прве економије Европе? Све веће свјетско материјално богатство се све више концентрише код све мањег броја људи и то преко транснационалних компанија и наметнутих међународних закона који су изнад националних. И зато грађанима Србије и Српске неће бити ништа посебно боље дајући своје вриједно природно богатство странцима, наднационалним компанијама. Али треба једном пресјећи, и да нестане неповјерења народа према политичарима и онима који доносе значајне одлуке у вези економије, политике, народа и државе. За почетак, нека се струка пита за експлоатацију литијума, нека се формира и стручна комисија с тим у вези за екологију и здравље људи, али зато нека Народна скупштина Србије донесе lex specialis у којем би било прецизно наведено да сви они који су у комисији и политичари који су се пресудно залагали за отварање рудника литиума у извођењу Рио Тинта, а његова експлоатација не доведе до предвиђене материјалне користи за државу и народ,  а са друге стране изазове неприхватљиву еколошку штету и још угрози здравље људи – сви они да најстроже кривично и материјално одговарају. Такав озбиљно формулисан закон, који би се морао примјењивати, вратио би донекле изгубљено повјерење у то  да неће политичари и они који су у спрези са њима наставити олако да доносе одлуке, па и чинити кривична дјела. Такав приступ могао би се проширити и на друге велике пројекте, што би омогућило заустављање процеса у којем политичари само мисле на себе и непристојно су богати, а њихов народ муку мучи. Сјетих се, поред многих и оног који је дошо из Француске и постао министар у Влади Србије. У почетку је спавао на „теткином каучу“, а после пет, шетст година са милионима евра отиша је из Србије. Народу ништа није било боље.

Прича да ће нам свјетске, транснационалне компаније донијети благостање је лудом радовање. Нису то донијеле ни афричким државама богатим рудама. Оне су афрички народ и његово богатство експлоатисали скоро као у робовласничко доба. У Замбији 2008. године фирма која је купила рудник бакра изнијела је три милијарде долара а држави замбији платила пореза у вриједности од 50 милиона долара. Тешка мука, и поред свог великог природног богатства навела их је да се подигну и да их „моткама“ протјерају.

Најновија прича по медијима од „интелектуалаца“, како би дали позитиван примјер српском народу  јесте, да је економска моћ Њемачкој омогућила да има и велику свјетску политичку улогу иако није чланица Савјета безбиједности УН-а. Каква заблуда. Таква економска моћ Њемачке није јој дала храброст ни да упита, а камо ли да покрене судски процес који би разоткрио ко је уништио гасовод „Сјеверни ток I и II“ а који су изузетно вриједни и представљају жилу куцавицу за њемачку привреду. Из простог разлога што тај огроман капитал контролише неко други. Њемачки представници у Бриселу говоре како ће помагати Украјини да ратује (до посљедњег Украјинца и до што већег броја погинулих Руса) и по цијену противљења њемачког народа којему се на такав начин наноси велика штета.

Када је већ споменута ситуација у вези Њемачке, треба да се отвори, можда и најважније питање у вези давања експлоатационог права Рио Тинту – геополитичко питање. Србија дајући експлоатационо право западној транснационалној компанији (Рио Тинто има дио акција кинеске фирме која није под власништвом и контролом кинеске државе) за експлоатацију литијума са могућношћу проширивања експлоатације и других руда може прећи црвену линију и ући у позицију егзистенцијалне зависности од Запада. У таквој ситуацији Запад може уцјењивати на разне начине и политичаре и државу Србију, између осталога и пријетњом да ће затворити све западне фирме, на који начин би Србија остала без великог броја радних мјеста, ако рецимо Србија дефинитивно не призна Косово као државу, не прихвати даљу разградњу Србије, наметање њихових штетних западних наднационалних закона и накарадних вриједности и на крају потпуно прећи на страну која има за циљ да све нас гурне у сукоб против Русије.

Многи интелектуалци и аналитичари износе чињеницу да Србија има највећу економску размјену и инвестиције које долазе са Запада. И баш због тога што је то тачно Србија треба да изврши диверсификацију, из разлога како је Запад објашњавао потребу диверсификације гаса и нафте за Њемачку и Србију.  Значи, потребно је Србија само да руским компанијама отвори врата и понуди под истим условима своје економско тржиште као што је то урадила западним фирмама. Од Русије, Србија неће добити уцјене које подразумијевају да је Косово држава, да се мијења српски идентитет и намећу накарадне вриједности.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избро је наш