Много тога је чињено да се Додик сруши са власти. Легитимно, на изборима, као и разним другим, засада неуспјешним покушајима. Од покушаја дестабилизације његове власти, тако што су се организовали протести чији је повод био социјално-економске природе, борба против криминала и корупције, а прикривени циљ рушење Додика, до потхрањивања сујете јаким личностима унутар СНСД-а, како би се супротставили Додику. На томе се радило неколико година и још ће се радити. Поред свега наведеног, Додик је и на посљедњим изборима изашао као побједник, али ипак ослабљен, ако не и „рањив“.

Коме одговара таква ситуација у којој политичари и  политичке странке у Републици Српској међусобно се оптужују за све и свашта, користе говор мржње (при томе не искључујем никога, па ни предсједника Додика), критикују постојање криминала и корупције, а у њиховим највишим редовима су људи који врше злоупотребу закона, функција, врше утају пореза... слабе власт и урушавају ауторитет институција РС? Можда неки западни центри моћи не желе срушити Додика, него га само ослабити, како би га приморали да ради у њиховом интересу. Дакле, наведена ситуација одговара понајвише оним снагама које су изван Републике Српске. То су снаге које желе да направе искорак БиХ у правцу „функционалности“ и централизације, и то све путем реформи и промјене Устава на штету ентитета. За тако нешто неопходна је сагласност и Републике Српске. И управо Додик, који би био рањив, без значајне подршке и остао сам, најбоље би могао урадити оно што Сарајево и неки западни центри моћи желе. А то је централизација БиХ, улазак у НАТО и стварање плодног тла у Федерацији БиХ и Републици Српској како би њихови ресурси и њихови грађани били максимално експлоатисани од надолазећих мултинационалних корпорација, компанија са Запада.

Заиста, како кажу неки наши политичари, Република Српска се брани и економијом и њеним законима. Зато и позиција и опозиција требају јединствено наступити како би се одбранили од новог таласа који долази из Европске Уније у виду ЕУ иницијативе. Тај талас са собом носи реформе, прописе и законе, и колико год њих аргументовано или не оправдавали, њихов крајњи циљ је стварање амбиента у којем би стране компаније најјефтиније дошле до власништва над нашим ресурсима и на најповољнији начин експлоатисали нашег радника. Навешћу само примјер могућег усвајања закона који омогућује смањење пореза на плате (и смањење издвајања за здравствени и пензиони фонд), појефтињење радне снаге, стварање околности за приватизацију, између осталог, и електропривреде и шумских газдинстава. Такви закони, и те како одговарају страним компанијама, али не и нашим радницима и нашој држави. Ако политичке странке и народ буду јединствени, оно што је  штетно за Републику Српску не мора се усвојити, а ако будемо међусобно разједињени и посвађани, онда ћемо морати.

Да Додик не би кренуо странпутицом, а показало се да је он вјештији и када издаје и када брани опште интересе од свих актуелних политичара, њега не треба учинити рањивим (већ напротив).

Политичке странке, па биле оне и опозиционе, могу учинити и овако:

Дати максималну и отворену подршку Додику као вођи, а самим тим пренијети и сву одговорност на њега. На такав начин он се не би осјећао угроженим, већ би осјетио изазов, да тако ојачан и инспирисан максимално ради за Републику Српску и њене грађане. Тада Додик не би ишао путем вође-диктатора, него путем вође-саборности. Организовао би креативне састанке са политичким странкама, али и са другим групацијама и способним људима. На њима би се дефинисали проблеми из разних области (образовања, здравства, економије, социјалне заштите...) и долазило до најбољих и конкретних рјешења.  Могла би се успоставити и алтернативна влада, која би из свог угла износила евентуалне критике када је у питању извршна власт и нудила своја рјешења. Треба избјећи критике које су саме по себи циљ и на тај начин ослободити вријеме за плодоносан рад. Успостављати истинске вриједности, мотивисати омладину на рад и задовољство...

Такав приступ опозиције и позиције, као и понашање Додика као истинског вође, створио би у свима њима и свима нама љепшу и дубљу спознају политике, међусобно поштовање и спремност да се са љубављу жрвујемо за опште добро. Био би то наш начин живота.

Тако бисмо  показали добру намјеру и покренули све унутрашње капацитете, привреду, стварали домаће производе, које би сви ми куповали и трошили... успоставили истинске институције, праведније друштво и на тај начин не би ушли у дужничко ропство и не бисмо били слуге на земљи  коју су нам предали преци.

Не би то било једноумље или једнопартијски систем, већ слобода мишљења, дјелања и поправљања. Поправљање би полазило од себе, тако што бисмо прво ми чинили добро, а тек онда могли исто тражити од других.

Уколико Додик не би показао истински квалитет вође, он би се сам „срушио“ и на првим наредним изборима доживио пораз, препуштајући ту улогу другоме. То је најсигурнији и најбржи начин његовог рушења, све остало носи са собом штетне посљедице по Републику Српску и њене грађане. Уколико Додик има истинске способности вође, који води  народ и Републику Српску у свеопшти бољитак, без обзира и на очигледне потешкоће, онда га  није добро рушити.

 

 

Дане Чанковић, предсједник Покрета

 

---