У овом времену, када је предсједник Додик изнио приједлог о мирном раздруживању Републике Српске и Муслиманско-Хрватске Федерације и то као одговор на развлашћивање Српске и на процес стварања државе БиХ без ентитета,  сви српски политичари, а посебно опозициони, требају стати уз предсједника Додика и подржати његов приједлог. Ситуација је иста и у случају Додикове политичке елиминације судским путем.

Опозициони политичари на тај начин довели би Додика до зида и он би морао да истраје и успјешно заједно са политичарима и народом одбрани Српску. Уколико код опозиционих политичара проради не само сујета и не позову народ да заједнички одбране Додиков политички живот, он сам може ићи са најродољубивијим изјавама и рећи на примјер „Ево, ја сам спреман, али немам општу подршку политичара и народа и ја се као велики родољуб повлачим из политичког живота“. Али можда у таквој ситуацији није у питању само сујета политичара који су спремни и на укидање Српске само да Додик не буде на њеном челу.

Неспорно је да је Српска угрожена. То не види само политички слијепци или злонамјерни. Јер да није угрожена, не би се све ове године развлашћивала на разне начине и не би се донијела резолуција „о геноциду у Сребреници“ у Генералној Скупштини УН-а. А о њеном развлашћивању учествовале су и све српске политичке странке. Сада је вријеме да се каже – доста је. И управо Додик је показао храброст, можда и визију у остваривању искорака Српске у њеном самосталном политичком животу.

Опозициони политичари имају сјајну прилику да Додика раскринкају у његовој неискрености или да му помогну да Републику Српску осамостали.

Поред сујете српских политичара постоји могућност да страни фактор окупира Српску којој би наметнули квинслиншку власт. Свака окупација странаца, која може бити лукава и страшна гора је и тежа од сваке диктатуре нашег домаћег човјека.

Истинском вјерујућем Србину лакше је да стави своју главу на пањ, да је посијече диктатор Србин него да живи понижен и угњетаван од странаца и то на земљи отаца својих. Тим прије што су ти странци у стању да нас преведу „жедне преко воде“ и да нас „ослободе“ тек уз наше велике жртве. А када је у питању диктатура нашег човјека – све другачије може бити и много боље.

Требамо вјеровати својим наордним вођама и да кроз наше повјерење и љубав не дозволимо да падну и почине велеиздају. А ако, не дај Боже, до тога дође, суд народа их чека.

Постоји и трећа могућност, а то је – осмишљена завјера против Српске и њеног народа. То би се урадило на начин да се не подржи предсједник Додик и његова политика. Он би био судским путем елиминисан из политичког живота или би се повукао, а странци би инсталирали нову власт која би пристала на укидање Републике Српске покушавајућу кривицу за то пребацити на претходну власт.

Да је реална прича о завјери против Републике Српске потврђује чињеница да скоро нико од српских политичара не спомиње одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата) у оба ентитета, а камо ли да ту одлуку критикују и назову је правим именом – темпирана бомба у темељима Дејтонског споразума (Анекс IV). Због те одлуке српски политичари су натјерани да пристану и на укидање химне „Боже правде“ и грба Немањића, као и да донесу друге штетне одлуке по Републику Српску. И на крају та одлука о конститутивности омогућиће и промјену назива ентитета и суштину на чему је утемељен Анекс IV Дејтонског споразума, а то је да је Муслиманско-Хрватска Федерацији политички ентитет Муслимана (Бошњака) и Хрвата а Република Српска српски политички ентитет.

Закључак, уколико српски опозициони политичари желе да сруше Додика у увјерењу да је неискрен и политички штетан, онда га требају извести на „чистац“ на начин да га апсолутно подрже у његовој намјери о мирном раздруживању. Ако Додик одустане од те намјере, онда ће народ увидјети да је он лицемјер и ускратити му сваку подршку и то не само на изборима. А уколико Додик истраје и уз свеопшту српску подршку оствари историјски циљ српског народа западно од Дрине, држава коју ће српски народ вољети – Слава Богу. А српски опозициони политичари требају бити срећни  што су и на такав, можда чудан начин, учествовали у остваривању тог историјског циља.

Народ и српски политичари не требају да се превише обазиру ни на изјаве о скорој великој политичкој ескалацији па и о рату на нашим просторима. Зато што такве изјаве могу служити у циљу обесхрабривања српског народа и његових политичара. Овим не мислим рећи да човјечанство не иде, на жалост, у велике регионалне ратове а можда и свјетски. Потписник ових редова о томе је писао у више текстова у посљедњих петнаестак година. Али баш због свега тога српски политичари и народ морају бити јединствени у остваривању својих највиших циљева.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш