Више година уназад говорио сам да се свијет дестабилизује у сучељавању два принципа, принцип права  народа на самоопредјељење и принцип неповредивости граница суверених држава. Косово није манифестација (резултат) концепцијског правног хаоса који влада међународном сценом, већ примјер да сила успостављa право. Потребно је да локално становништво (национална мањина, народ) покаже одређену снагу и жељу за самоопредјељење и онда велика сила ( у случају  Косова то су САД) буде покровитељ реализацији жеље за самоопредјељењем. Подразумијева се да велика сила ради то због својих интереса уз допуштање да се у мир утисне и интерес „самоопредијељених“ народа.

Сличности и разлике између Косова, Крима и Републике Српске. Сличност је у томе што су се грађани Косова, Крима и Републике Српске у одређеном историјском тренутку осјећали угрожено  и били незадовољни политичко-правним субјектом у којем су се налазили. Уједно су показали снагу и самоорганизовали се истичући у томе право на самоопредјељење.

Народна скупштина Републике Српске је 9. јануара 1992. године донијела Декларацију о проглашењу независности Републике Српске, као израз воље српског народа, а 28. фебруара исте године и свој први Устав.  Албанци су Косово прогласили независним  17. фебруара 2008. године, а Крим je на Референдуму 16.марта 2014. године изгласао да  уђе у састав Руске Федерације. Вријеме је и да Република Српска  из економских, безбједoносних, националних и политичких разлога затражи међународно признање, тим прије што су ентитетске границе кроз Дејтонски споразум међународно признате. Покровитељи независности Косова биле су САД, Крима Русија, а Републику Српску, условно речено, признале су све велике силе јер је била страна у међународним преговорима. Међународним Дејтонским уговором  Република Српска и Федерација БиХ створиле су  БиХ као државну зајеницу.*  Кроз историју  територије Косова, Крима и Републике Српске никад нису егзистирале у потпуности самостално, суверено, па чак ни БиХ и условно Украјина (не рачунајући новију историју). Те територије налазиле су се у различитим царствима, империјама, сложеним државама. САД тврде да у случају Косова није било кршења међународног права, док је Крим својим најновијим поступцима кршио међународно право, а Русија износи супротан став да Крим није кршио међународно право док  косовску независност не признаје.

Међународно право садржи елементе правде, истине и силе. Однос ових елемената зависи од равнотеже снага у свијету. Када постоји доминантно снажна једна сила у свијету, међународно право- свјетска политика постаје доминантно лицемјерна, једнострана. Тада се остварује интерес доминантне силе по сваку цијену, наносећи штету сваком ко се нађе на том путу остваривања незајажљиве жеље за контролом цијелог свијета.  Очигледан примјер такве свјетске политике јесте агресија НАТО-а, бомбардовање српског народа ( Републике Српске 1995. године и Србије 1999. године) чиме се суштински утицало на будуће догађаје. Косову је припремљена и обезбијеђена независност. Оно је отето од Србије и српског народа и дато Албанцима који су демографску већину остварили на незаконит начин ( Око 300 000 Албанаца на незаконит начин је у период у од 1950. до 1970. прешао из Албаније на Косово и Метохију, док је у том периоду било забрањено огромном броју  Срба да се врате на Косово и Метохију  од стране Брозовог режима .) А Република Српска је приморана да са Федерацијом БиХ направи дејтонску БиХ. Постојање искључиво једне доминантне силе у свијету није добро ни за кога, па ни за саму ту силу. Зато што у ситуацији гдје доминира једна сила, људи који је предводе природно су склони паду, моралном и духовном. Нема контроле ни са једне стране, свијет иде по злу.

 Доминанта сила, јачи, одређује мјеру ствари и одговорност учесника у ратовима, као и казне које треба претрпјети поражена страна да би се задовољила „правда“, међународно право, али и да би се дисциплиновали  и други. Набољи примјер за то је Хашки суд за бившу Југославију. 

Доминантна сила сигурно има снагу и умијеће да оствари мир у свијету, међутим она то неће, јер преко сукоба остварује још већу доминацију и прилику да загосподари цијелим свијетом. Да велике силе желе мир, актуелизовале би опасност од највећег злочина, злочина против мира. Онда би у коријену били спријечени ратови и тада не би „рат био продужетак политике другим средствима“.

Зашто је потребно постојање два пола, која сама по себи имају различите идеологије, различит начин живота, систем вриједности... ? Та два пола – екстрема имала би и проблем и рјешење за човјечанство, а у њиховом надметању оно (човјечанство) би ишло напријед. Нажалост, сучељавање та два пола може довести до великих сукоба, страдања, мада послије свега мора услиједити мир и напредак са опет најмање двије стране. Међутим, та два пола могу да функционишу на часном надметању, на добробит читавог човјечанства.  Да би се то десило потребно је да људи – вође имају стваралачку енергију, солидарност, љубав, да посједују истинске вриједности човјека. И управо такви људи – вође у стању су да помире такве екстреме и да њихово надметање обезбиједи  мир на земљи и добру вољу међу људима.

Још увијек свијетом доминира једна сила – САД. Зато треба створити други пол, страну која ће унијети равнотежу. Русија, и у случају Крима показује снагу и спремност да у свијету предводи ту другу страну. Зато, свијетом треба ширити причу о потреби подршке Русији за добробит читавог човјечанства. У том смислу, треба нагласити и могућност обичног човјека да преко интернета и на друге начине учествује у јачању те друге стране стварајући равнотежу у свијету.

А молитве упућене Богу, могу бити круна тим активностима.

*Текст о БиХ, федерацији БиХ и Републици Српској,  којег смо упутили  Високом  представнику 2.8.2011. преносимо у цјелости:

Каква је то БиХ држава када нема свој Устав којег су донијели њени грађани и легитимни представници  у њеним легитимним установама? Први такозвани Устав Дејтонске БиХ донесен је међународним споразумом и његовим Анексом IV. Начин на који се то десило даје нам за право да га назовемо октроисаним, наметнутим. Такав „Устав“ написан је први пут на страном језику а исправан и потпун превод тог споразума немају ни установе  „назовимо“ државе БиХ, а да не говоримо да су три конститутивна народа Бошњаци, Хрвати и Срби упознати са оригиналним текстом тог споразума.

Каква је то држава БиХ када сваки високи представник може смјењивати легално и легитимно изабране представнике, суспендовати, укидати или пак наметати одлуке и законе у установама БиХ? Таква БиХ зове се протекторат и то неуспјешан, јер је међународна заједница нејединствена. Због тога  је и Дејтонски мировни споразум и Анекс IV злоупотребљен. На тај начин дошло се до нефункционалне, то јест немогуће државе БиХ.

А каква је Дејтонска БиХ?

Она, прво, нема правни континуитет са Социјалистичком Републиком БиХ, чија територија  никад није постојала као самостална држава, већ је била у склопу царстава, империја и диктатура, односно у склопу веће државе.

Дејтонска БиХ настала је Дејтонским споразумом тако што су Република Српска и Федерација БиХ пренијели дио својих права и обавеза на институције БиХ, а суверенитет, то највише право, остављено је у ентитетима.

У правном смислу она је конфедералног уређења.

Да је то тачно навешћемо само неколико чињеница:

 

-          Институције БиХ зову се заједнички органи, а не централни.,

-          Начин формирања заједничких органа – институција јесте принцип паритета, једнаке заступљености сва три конститутивна народа, Срба, Бошњака и Хрвата, али и оба ентитета, РС и Ф БиХ, без обзира на бројност конститутивних народа, односно величину и економску моћ ентитета.,

-          Начин одлучивања у заједничким органима БиХ јесте принцип консензуса. Што значи да постоје механизми који омогућују сваком од три народа да оспоре и не дозволе доношење било које одлуке, или закона у институцијама БиХ. Једини заједнички орган који наговјештава да би БиХ могла бити федерација јесте Уставни суд БиХ. И то зато што се у њему одлуке доносе надполовичном већином. У њему су поред двојице судија представника сва три народа, укупно шест и тројица судија који су странци. Управо та три странца пресудно утичу на доношење сваке одлуке, због чега смо ми такав суд назвали судом странаца.

 

 

Што се тиче Републике Српске она је настала деветог јануара 1992. у рату се изграђивала, бранила и одбранила. Значи прије Дејтонског споразума Република Српска била је држава. Имала је народ, територију и ефективну власт. Није била међународно призната, али таквих примјера је било у историји, један од њих је чак и ,својевремено, Кина. Међународним Дејтонским споразумом границе РС су и међународно признате.

Ово је само дио чињеница о Дејтонској БиХ, као конфедералној држави, које Покрет износи више година уназад. 

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш 

 

 

 

 

 

 

 

 

---