У Кравицама горјело све што је српско. Комшије су говориле брату да бјежи. Aли, он је вјеровао да беспомоћни и поштени људи не могу страдати, прича Ђука Долијановић, која је након 13 година нашла кости брата Ивана

МЈЕШТAНИ Кравица, једног од многих села око Сребренице којим је у протеклом рату харала војска Насера Орића, никада неће заборавити крвави Божић прије непуних 14 година.

Заборава на овај трагични датум нема ни Ђуки Долијановић. Она је након дугогодишњег трагања нашла кости брата Ивана, који је запаљен у својој кући.

- На Божић 1993. године у Кравицама је горјело све што је српско. Комшије су брата опомињале и говориле му: "Бјежи, Иване". Aли, није хтио, нити је могао да утекне, јер је био инвалид. Одговарао је да му комшије Бошњаци ништа неће и да му онако непокретном нико не може мислити зло. Живио је у кућерку и тврдио да се одатле нема ништа изнијети, а такав какав је био није могао никоме да науди. Вјеровао је да беспомоћни, сиромашни и поштени људи неће и не могу да буду ничија жртва - прича Ђука.

Иванова жена Миленка, вели, могла је да хода, али није хтјела да напусти кућу и мужа.

- Касније сам сазнала да је и снаха, од зла које је видјела својим очима, скренула с ума. Данима је, причали су људи, ходала од једног до другог села и тражила помоћ. Комшије Бошњаци су је видјели у селу Букова Глава. Веле да је данима улазила у празне куће тражећи помоћ, избезумљено вичући да јој је муж убијен. Послије јој се изгубио траг - прича Ђука.

Испоставило се, додаје она, да је касније и јадну Миленку задесила иста судбина као и њеног мужа.

Долијановићева вели да је на основу ДНК анализе и класичног метода установљен идентитет њеног брата Ивана. За снаху, међутим, нико није дао крв на анализу, јер се њеној сестри није могло ући у траг иако вјерују да је још жива. Каже да је идентитет њене снахе установљен класичном методом.

Злочине Орићевих снага док је жив памтиће и Србољуб Божић, који је крвавог Божића у Кравицама изгубио деведесетогодишњу мајку Мару и брата Стеву.

- Мајка је била слијепа и није могла из куће. Живу су је у кући запалили, а брата Стеву убили - прича Србољуб и додаје да то није једина трагедија која га је у рату снашла.

Живио је, вели, у Сарајеву и из тог града није хтио да иде.

- Био сам припадник Aрмије БиХ. Док сам био на терену, супруга Дара је остала код куће да ме чека. Када сам се вратио, нисам је затекао. Није било ни трага од ње. Само ми је речено - Дара је одведена из стана. Пронашао сам је прије годину дана када је ексхумирана из гробља "Лав" у Сарајеву - прича Србољуб Божић.

Милева
Из стана у Сарајеву нестала је и Милева Драшковић, чији су посмртни остаци пронађени на помоћном стадиону "Кошево".

- Цацови и Ћелини ратници, под командом Јована Дивјака, одвели су је из стана. Одсјекли су јој главу, а онда је шутали ногама и давали керовима. Тијело су најприје бацили у јаму Казани, да би га касније пребацили на "Кошево" - прича Момир Драшковић, потресен што ни због тог злочина нико од одговорних није пред Судом за ратне злочине.

Глас Српске

---