Побољшање српско-бошњачких односа од велике је важности за оба народа. Добри односи садржани су у националним интересима и српског и бошњачког народа, без обзира на будућност Босне и Херцеговине као правно-политичког субјекта. До тог схватања ће доћи, или...

Поново улазимо у период у којем ће та два народа морати дефинисати своје односе и на томе темељити будућност. Оба народа морају бити слободна у избору те будућности водећи се и жељом да њиховим будућим нараштајима буде боље у сваком смислу. На први поглед тај избор је једноставан и лак. Бира се између добрих односа, што доноси политичку стабилност која је предуслов за економски и сваки други напредак, међусобно поштовање, разумијевање и подршку и са друге стране погоршања односа (дестабилизација, сукоби, страдања, економско сиромаштво). Међутим, како у животу, тако и у политици није тако као што изгледа.  Зашто се конкретније и са више енергије не ради на побољшању српско-бошњачких односа? Разлози могу бити спољашње и унутрашње природе.

На локалном нивоу, а из спољашњег угла гледано, Хрватска врло вјешто и на различите начине подстиче помутњу унутар српско-бошњачких односа. Потврђивало се то кроз историју, а сада је актуелна хрватска оптужница против генерала Манојла Миловановића која је у суштини реакција на оптужницу Насеру Орићу која долази  из Србије. На тај начин Хрватска суптилно показује на чијој  је страни, а са крајњим циљем  да што више ремети српско-бошњачке односе. Догађаји који ће услиједити у вези обиљежавања стогошњице почетка I свјетског рата и убиства престолонаследника Фердинанда од стране младобосанца Гаврила Принципа имају исту сврху само дубљу и са већим посљедицама. Ко је и како наговорио неке Бошњаке да Гаврила прозову терористом и да се уништи његов споменик у Сарајеву?! Такво понашање одређених Бошњака  још више чуди када се зна да су њихови преци  били жешћи противници аустроугарске окупације него сами Срби, а Гаврила Принципа су звали тираноубицом. Огроман број Бошњака заједно са Србима извојевали су побједу над Аустроугарском царевином и тако били на страни побједника у I свјетском рату.

То је легитимно право Хрватске и њихов интерес како би максималистички контролисала и оно што јој не припада, при томе остварујући огромну економску корист. У том смислу Словенија и Хрватска су покренуле Брдо процес, покушавајући на лак начин доћи до сировина и тржишта БиХ и Србије. Слично се дешавало и у бившој заједничкој држави Југославији у којој су Словенија и Хрватска на мудар начин себи обезбјеђивале привилегован, повлаштен положај, а подстичући нетрпељивост између других југословенских република и двије српске покрајине. Словенци и Хрвати су повољно куповали сировине у БиХ, Македонији и Србији, прерађивали их и финални производ износили на тржиште цијеле бивше Југославије, остварујући при томе велику економску корист.  Ако Хрвати и Словенци поново надмудре Србе и Бошњаке  у економском смислу ће се слично десити као некед с тим што ће сада моћи да преко Србије робу без царина извозе и у Руску Федерацију, захваљујући бесцаринском споразуму Србије и Русије. О утицају великих сила на српско-бошњачке односе може се написати посебан текст. Овдје само износим укратко запажање које може да одреди карактер тих односа и правац кретања и  српских и бошњачких интереса. Полазимо од чињенице да свака држава и народ прије свега уважава своје интересе.

Њемачка, без обзира на богатство и моћ државе и врлину њеног народа  (дисциплина, рад, ред...), неће моћи да заинтересује српски и бошњачки народ да добровољно са њом прихвате дубљу економску, политичку, културну и другу сарадњу, из простог разлога што она (Њемачка) не може бити од суштинске користи за Србе и Бошњаке. Њемачка нема стратешке сировине које би Срби и Бошњаци могли повољно користити, нити би они могли производити конкурентску робу за избирљиво њемачко тржиште. Напротив, из политичких и економских разлога незаштићено српско и бошњачко тржиште (укидање царина, а наше државе не могу се носити са Њемачком у давању подстицаја стратешким  производима) довело би до укидања властите производње а самим тим и радних мјеста. Не треба се заваравати да и стране инвестиције могу донијети посебан бољитак. Оне су више нужно зло у тешкој и безидејној економској ситуацији. Добро доносе само онима чије су инвестиције. Такође постоје и велике разлике у култури, менталитету, језику а и лошем историјском искуству.

САД и NATO  предводе глобалистички процес који подразумијева неутрализацију националних идентитета, узимајући себи за право да се на свој начин старају о Земљи као планети.  И њима у овој фази одговара нестабилност Балкана, што подразумијеава и лоше односе  између Срба и Бошњака.

Русија није бивши СССР и њена политика се суштински разликује од политике некадашњег  СССР-а. Она има огромне природне ресурсе. У успону је економском, војном, политичком и што је врло важно демократском и духовном. Русија због свог потенцијала (сировина и тржишта) може да приволи многе државе на економску и сваку другу сарадњу нудећи прије свега корист тим државама и народима. Из тих разлога Русији не одговара дестабилизација Балкана. Несумњива је једнакост српског и  руског народа у вјероисповијсти а блискокст у културном и језичком смислу. Овдје је важно истаћи добре односе, а у будућности и боље између православља и мирољубивог ислама.

Турска може имати и врло добру и врло лошу улогу на Балкану. Зависиће то од њеног односа према радикалном исламу, САД-у и Русији. Са својим поступцима и политиком на Балкану она може доћи у тачку одакле нема повратка, а први сљедећи корак у том случају био би балкански рат.

Унутрашњи фактори који ће дефинисати српско-бошњачке односе су прије свега историјски и садашња свијест о њима. За Србе и Бошњаке било је и лоших и добрих времена. Нажалост дуже лоших, када смо се међусобно убијали и једни другима чинили зло. Можда је управо сада вријеме да дође до историјског договора српског и бошњачког  народа. Он мора бити утемељен на истини и правди, да се једнако осуде злочини и злочинци са обе стране. Да Срби и Бошњаци, прије свега они који су жртве из протеклог времена, покажу величину човјека, да сједну, погледају се у очи, да се покају и опросте једни другима. Јер и Србин и Бошњак је у исто вријеме и жртва и грешник. Само тако ћемо спасити нашу дјецу од будућих страдања а природно је да побиједи љубав према дјеци а не мржња, тврдоглавост, освета. Без обзира на то колико то тешко некима било. Сваки нормалан Србин и Бошњак знаће да је међусобан мир бољи од међусобног рата, да лоше односе између православаца и муслимана могу искористити само други. У српском народу не смије да заживи прича која долази споља да не постоји мирољубиви ислам и да је сваки муслиман радикалан само питање је тренутка.

Уколико бошњачки народ и њихове вође конкретно не буду радили на истинској, свеобухватној сарадњи са српским народом већ напротив крену у супротстављање легитимним интересима српског народа (назнаке су протести у ФБиХ како би дошло до промјене Устава ФБиХ а онда и Устава БиХ са крајњим циљем укидања Републике Српске), онда не само да ће се прогласити Република Српска независном државом, већ ће српски народ пожељети да ријеши своје национално питање на Балкану.

Циљ побољшања бошњачко-српских односа нема за сврху узурпирање легитимних права и интереса других држава и народа.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---