Сада, послије више од 15 година, договором Човића и Додика покушава се створити трећи, хрватски ентитет у Федерацији БиХ, тј. обновити Херцег-Босна. Посљедњих неколико година несумњива је Додикова подршка трећем, хрватском ентитету, као и његова видна сарадња, па и пријатељство, са Драганом Човићем. Међутим, од Додика, као вође Срба, који треба да води рачуна о интересима свога народа у цјелини гледано, за очекивати је да покрене питање статуса Срба у Хрватској, па и више од тога. Водећи се идејом да статус Срба у Хрватској и статус Хрвата у БиХ функционишу као систем спојених посуда, можемо рећи да Бошњаци имају кеца у рукаву – Србе у Хрватској. Бошњаци имају легално право да затраже да Хрвати у БиХ добију статус као онај којег сада имају Срби у Хрватској. Довођење у везу Хрвата у БиХ са Србима у Хрватској може да произађе из чињенице да их је подједнако било, Срба у Хрватској, а Хрвата у БиХ, да су и једни и други били државотворан народ и налазили се у једној држави, бившој Југославији. Прича да се Републиком Српском и Посавином надокнадио статус Срба у Хрватској, неутемељена је. Несразмјеран је однос Срба у Хрватској и њихова имовина са Хрватима у Посавини, а Република Српска је израз и одговор државотворних Срба у БиХ. 

 

Проблеми, као и одређена питања отворена разбијањем Југославије, треба да се рјешавају на јединствен начин. Срби у Хрватској су током рата можда и најгоре прошли у односу на све остале народе. Убијани су или протјерани (врло мали број је остао у Хрватској), отимана им је имовина. Преко 40 000 станарских права је Србима у Хрватској отето, а свако рјешавање истих било је бацање прашине у очи и увреда за здрав ум. За разлику од тога, у другим новонасталим државама, станарско право је претворено у власничко. Разне фондове у Хрватској у које су и Срби деценијама прије рата улагали свој новац нећемо ни да спомињемо. 

 

С обзиром на то да су Хрвати ушли у Европску унију, а остали народи на овим просторима ко зна кад ће, нормално би било да се Срби са испруженом руком окрену Бошњацима. Не да би стварали лажно братство и јединство и лажну државу, већ да би истински сарађивали на добробит оба народа и развијали могуће конфедералне везе са Србијом, Црном Гором, па и Македонијом. Разлога за то има много. Упућени смо једни на друге, дио сународника Бошњака налази се и у Србији и Црној Гори, сличног смо менталитета, без обзира на различиту вјероисповијест, говоримо језиком који разумијемо. Таква сарадња донијела би економски и сваки други напредак. Чак и у рату, монструознији су били злочини између Хрвата и Бошњака, а Бошњаци – муслимани у миру много су боље пролазили са Србима него са Хрватима. 

 

Срби треба да буду неодољиви за Бошњаке, како би заједно градили мир и добру вољу међу људима и народима. Да би сарадња била на здравим темељима, неопходно је казнити све оне који су починили злочин у претходном рату, без обзира на то ко је био злочинац, а ко жртва. Такође, требало би да се Бошњаци одреде према радикалном исламу, као и да добро размисле како ће у Сарајеву да обиљеже сто година од почетка Првог свјетског рата. Да ли ће, или неће, окренути леђа својим дједовима, који су се заједно са Србима борили против окупатора, Аустроугарске, и који су за Гаврила Принципа говорили да је тираноубица.