Коло среће се окреће. Дјелује да су Хрвати остварили свој тисућљетни сан. Добили су своју независну државу Хрватску, захваљујући понајвише Њемачкој, САД-у и НАТО-у. У том времену и том процесу разбијања Југославије, њихови интереси су се поклопили. Да ли ће и даље тако бити, када је у питању Балкан, тешко је очекивати. Хрватској још преостаје да уђе у ЕУ и тако ријеши све своје бриге?!

Е, на уласку у ЕУ чекају проблеми. Словенији је наклоњено коло среће и она је испоставила своје захтјеве Хрватској. Неће доћи до ратификације хрватског приступног споразума док се не ријеше проблеми попут Пиранског залива и Љубљанске банке. Дакле, словеначки интереси ће бити задовољени, а хрватски… хм..., видјећемо. Ако је судити по условима које ЕУ има према својим потенцијалним чланицама, а један услов су и добросусједски односи и ријешено питање државних граница, онда и Дејтонска БиХ може Хрватској згадити улазак у ЕУ. Ријеч је о два острва, Велики и Мали Шкој, чије је рјешење произашло из договора Туђман - Изетбеговић. Сад тај договор оспоравају неки хрватски политичари, и то понајвише због трговања: дају та два острвца, а желе да добију бољу границу код Костајнице. У таквој трговини, Република Српска би била оштећена.

И онда размишљам како све државе, озбиљни политичари буду свјесни свог кола среће и на најбољи начин искористе добру ситуацију, а српска држава, српски политичари и српски народ…, они своје најбоље прилике пропуштају, па онда када је најтеже, бивају вођени паролом „На муци се познају јунаци“. И можда су српски политичари у праву. Гдје ћемо ми сада од браће Хрвата (сви смо ми браћа на Балкану, то се види по страсти са којом међусобно ратујемо) и хрватске државе, када је у некој врсти замке, тражити оно што нам припада. Није хумано присјећати се око 400 000 протјераних Срба из Хрватске, тачан број убијених не зна се. Противник нам није поднио списак, а ми углавном не практикујемо пописивање својих страдалника. Није хумано ни подсјећати се на уништену огромну српску имовину, на 50 000 отетих српских станарских права (станарска права у свим новонасталим државама, осим у Хрватској, претворена су у власничка права). О новцу који су Срби у Хрватској у претходном периоду уплаћивали у разне фондове (здравствени, пензиони, стамбени…) нећу ни да говорим.

Зашто би се сви проблеми, произашли из распада Југославије, рјешавали на исти начин, принципом реципроцитета, кад је Хрватској боље користити принцип „Узми све што можеш“. Уговори о размјени некретнина на релацији Хрватска – Република Српска су се поништавали у РС, а у Хрватској нису, тако да су српске породице често остајале без своје имовине, или им је, у најбољем случају, дуго времена био отежан долазак до ње. Само један човјек, Србин, Милорад Пуповац, на олтар независне државе Хрватске приложио је конститутивност Срба на том простору. Није хумано ни спомињати…, па они ће у хрватском језику сачувати старе српске ријечи, сачуваће они и старе српске пјесме, додуше, са ситним измјенама када су у питању имена. Молим, ко спомиње злочине?! Па знамо ми да је невино страдалима Царство небеско загарантовано.

И, гле чуда, један српски политичар, предсједник Републике Српске, Милорад Додик, каже да се неће потписати споразум о границама са Хрватском који би био на штету Републике Српске и српског народа. За сваки народ, најважнији ресурс је, заправо, човјек. Да ли ће предсједник Милорад Додик зауставити улазак Хрватске у ЕУ док се не отворе и друга важна питања за српски народ и тражити од Хрватске да врати Србима отета права и имовину, остаје да се види.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш
 

---