Њемачка не жели српски народ (Србију и Републику Српску) у ЕУ

14.09.2012. год.

Преко свог истакнутог политичара, Њемачка је објелоданила да Србија мора испунити седам услова ако жели да уђе у Европску унију. Два од тих седам услова су признање Косова као независне државе и признање да се у Сребреници десио геноцид. Хвала им на таквој искрености, а можда и због посљедица које ће из таквог става произаћи.

Размишљам да ли ће се српски политичари, народ, понашати као спашена овца од напада вука. Пастир је од вука спасио полузаклану овцу. Међутим, дуго времена послије, кад је год стадо са пастиром пролазило тим крајем, та зацијељена овца издвајала се из стада и ишла баш на мјесто гдје ју је вук напао. Необјашњива снага тјерала ју је да дође на то исто мјесто, не би ли је вук докрајчио. Да ли ће се српски народ одрећи Косова, бића свог, и, „полузаклан“, отићи у ЕУ (која је политичко-правна и економска организација), и тамо бити докрајчен? Дугорочно гледано, ни развијенији и многољуднији народи од српског у ЕУ неће моћи сачувати свој идентитет, језик, писмо, па ни вјеру. Да ли нас Њемачка тим условљавањем тјера од ЕУ, а, самим ти, и приближава братској Русији и братском руском народу? Та могућа алтернатива није тема овог размишљања.

Кључно је питање зашто државе, или, још боље, центри моћи који воде глобализацију, желе да отму Косово од Србије и из српског памћења избришу Косово и љубав према њему? Ако ти центри моћи, или надгрупа која спроводи глобализацију и жели да загосподари читавим свијетом, у суштини наметне свјетску владу, један језик, једну религију, о чему се већ увелико пише и говори, онда морају уништити све оно што представља суштински идентитет сваког народа. Пресјећи коријене преко којих се црпе сокови живота народâ и њихових идентитетâ. А Косово је један од сокова живота српском народу. Зато одвајање Косова од Србије и српског народа може бити почетак свјетског процеса. Паралелно се ствара амбијент који ће бити неиздржив за људе, и људи ће сами тражити од те надгрупе управо оно што она жели – успоставу једне свјетске владе и свега што то за собом повлачи. Полако, али сигурно, компромитују се све велике религије, како би се људима згадиле, и онда лакше успоставила једна свјетска религија. Нисам против размишљања да треба нешто жртвовати за више циљеве. Да сви будемо људи, Земљани, да говоримо једним језиком, пишемо једним писмом, да исповиједамо једну религију. Али, којим и коју? Мени је најљепши српски језик, ћирилично писмо и христјанска, православна вјера.

Па ако смо спремни и на ту највећу и најдубљу жртву, човјек је склон паду, онда такав поредак мора почивати на законима и диктатури који елиминишу слободу, а страх постаје константа и нормално стање човјеково. А жртвовањем Васкрсења Христовог жртвујемо истински смисао нашег живота. Сваки други смисао, осим Христовог, који је и љубав, брише се гумицом пролазности и има категорију привремености. Зато се Христос воли, а ко Њега воли, воли и ближњега свог, воли и своје претке, воли и Косово. А кога волимо, њега и бранимо. А како Он каже: „Који вјерује у мене ако и умре, живјеће“.

Ратни злочин у Сребреници они називају геноцидом, и желе га као таквог силом и законом утврдити, јер немају аргумената. По међународном праву, да би се неки злочин оквалификовао као геноцид, мора постојати умишљај, намјера, план да се уништи један народ или његов дио, без обзира на пол и старост. У јулу 1995. године, у Сребреници се десио ратни злочин када је стријељано неколико стотина бошњачких војноспособних заробљеника. Прије тог страшног догађаја, од Божића 1993. до јула 1995. у околини Сребренице убијено је око 3200 Срба, дјеце, жена и стараца, и то у својим кућама.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш