Покрет за природну глобализацију

12.03.2012. год.

Многи су деведесетих година прошлог вијека мислили да се Југославија неће разбити. Многи су четрдесетих година прошлог вијека мислили да неће доћи до Другог свјетског рата. Многи су, кроз историју, мислили да се нешто неће догодити, па се догодило. А онда, када се нешто догоди, као да је свима то било нормално, јасно да се то могло, па и морало догодити.

Од Александра Македонског, а и прије њега, до Хитлера, а и послије њега, увијек је постојала не само једна империја, држава, већ један човјек – једнострана сила, која хоће и ради на томе да загосподари читавим свијетом. И никада тој једностраној сили у суштини то није полазило за руком. Мијењао се само однос снага у свом бивствовању између двије стране. И таман када једна страна помисли да је загосподарила свијетом, почиње њен пораз. Иако је у смислу друштвених процеса све познато, многи то не примјећују. Не примјећују јер не уважавају највишу димензију, Богочовјека којем је све могуће, па и да скоро пораз претвори у побједу.

У том смислу износимо сљедећу могућност.

И сада је активна једнострана сила, сила која свој највиши циљ да загосподари човјеком жели постићи његовим (човјековим) пристанком да га та сила потчини у циљу остваривања наметнутог мира. Да би човјек пожелио да га неко потчини само да би донио мир и какво такво благостање, он се мора наћи у хаосу, рату, неимаштини, бесмислу и свеопштем страдању. Значи, једнострана сила – центар моћи који управља свјетским догађајима и финансијским токовима створиће незадовољне народе, људе који ће повести ратове и ући у хаос. Да би се дошло у такву ситуацију, ствара се потрошачки менталитет, обезбјеђује јефтина роба и новац путем задуживања, уништава домаћа производња, губе се радна мјеста и улази у дужничко ропство. Многе државе и народи доживљавају дубоку економску кризу, а политичку дестабилизацију и рат доживљавају у процесу сучељавања два принципа – принципа самоопредјељења и принципа неповредивости граница суверених држава, као и злоупотребом национализма и религије. У стању очаја човјек призива било кога који ће наметнути мир и обезбиједити му било какву будућност, па и по цијену да се одрекне слободе и свог идентитета.

Слобода појединца у друштву које није утемељено у вјери може да води у криминал, тероризам и хаос, без обзира на присутност мноштва закона којима се то управо жели спријечити.

И управо је то стање које једнострана сила жели, како би тада успоставила нови свјетски поредак који подразумијева свјетску владу, једну религију, једну монету, један језик... Овај поредак заснивао би се на сили закона и привидној слободи, а начин живота не би одражавао људску природу. Човјек би био налик роботу.

То је, дакле, глобализација која у свом процесу подразумијева економску, политичку и духовну кризу, ратове и наметање мира путем свјетске владе. Ову глобализацију водиле би НАТО земље, а једнострани центар моћи у географском смислу углавном би се налазио у САД. Тај једнострани центар моћи, с обзиром да читаву планету доживљава својом, могао би се наћи и у било ком другом дијелу земаљске кугле. Што значи да би се и САД као држава могле жртвовати.

Одговор на такву врсту глобализације јесте природна глобализација, која се заснива на истинској слободи појединца и народâ који имају слободу религиозног и сваког другог изражавања, чији је идентитет заштићен, а економски просперитет сигуран, захваљујућим огромним природним ресурсима Русије и потенцијалних држава тог заједништва. Начин живота би био усклађен са људском природом, људи би вољели свој идентитет, своју вјеру, а поштовали туђе. Ову глобализацију могла би да предводи Русија, а државе, односно народи који би ушли у то заједништво, не би били само православни, напротив.

Чак и Европска унија као политичко – економска организација саставни је дио дугорочног процеса наведене прве глобализације, чије државе ће временом имати могућност да се опредијеле и за другу, природну глобализацију.

Српска власт треба покушати обезбиједити договор са Русијом који би подразумијевао да Русија врати све неповољне новчане дугове према ММФ-у и Свјетској банци, а заузврат би добила право кориштења на одређено вријеме одређених природних богатстава.

Паралелно са актуелном монетом, држава би могла пустити у оптицај одређену количину бон – монете на одређено вријеме. Тај бон користио би се искључиво за инвестирање у домаћу производњу, куповину искључиво домаћих производа и плаћање радника који би производили здраву, домаћу храну. Бонови би имали за циљ да фактички обезбиједе новац без камате којим би се финанирала домаћа производња и куповали домаћи производи.

Што се тиче српског народа, прије него што се одлучи у којој ће глобализацији да учествује, он треба економски, морално и духовно да ојача. И држава и народ морају престати да се задужују под неповољним условима, извоз не треба да буде приоритет по сваку цијену, већ приоритет мора да буде производња здраве хране и уопште производња за властите потребе, па тек онда што преостане извозити. Друштво мора да одњегује вриједног, моралног и духовног човјека кроз процес васпитања, образовања и подстицања истинских вриједности у друштву.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

(СНП - Избор је наш)