Интервју др Радована Караџића агенцији СРНА

08.03.2012. год.

Сваки покушај централизације био би разоран за БиХ, више него што је био за Југославију, а завршио би истим резултатом - све би се распало; Не бих давао сагласност да ико ко оспорава Републику Српску има икакву улогу у заједничким органима; Ако ЕУ остане каква је сада без прерогатива супранационалне државе, и ако би Република Српска и Србија биле равноправни чланови, ја бих био за прикључење; Нe бих све ово урадио поново, осим ако бих био захваћен околностима какве смо срели деведесетих година прошлог вијека, a у том случају - поново бих испунио своје дужности, без обзира на то колико би ме коштало...

Приредио: Ненад ТАДИЋ

ХАГ, 7. МАРТА (СРНА) - Бивши предсједник Републике Српске Радован Караџић у писаном интервјуу Срни из Хага, гдје се против њега води процес због оптужби за злочине током раних сукоба у БиХ, оцјењује да би независност Српске била најбоља опција, али само ако би то било договорено споразумом три стране, и истиче да нe би жртвовао мир за независност, те да не сумња да ће сва три народа, прије или касније, схватити да доминацију нико неће моћи да оствари.

СРНА: Како видите Pепублику Српску двадесет година након оснивања - као бољу или гору него што сте очекивали?

КАРАЏИЋ: Није гора него што сам очекивао, јер је све са Републиком Српском од самог почетка било потпуно непредвидиво - нико нам није гарантовао да ћемо добити Републику Српску. Напротив, сви утицајни елементи у свету били су против ње. Али, све њих су победили они који су били спремни да дају своје синове у борбу.

He допада ми се кад се каже да сам ја отац Републике Српске. Очеви су они који су дали најдрагоценије - децу за Републику. Сви смо ми само синови и кћери Републике Српске. Кад гледам медије у Pепублици Српској, посебно БН телевизију, видим - Слободу. Постоји напредак у сваком селу - прво културни и духовни, а онда економски. Економски ће доћи касније.

Темељ за унапређење друштва је слобода, а Република Српска је има. Свако биће има право на слободу, а они који су издржали ужасне векове ишчекивања слободе, као што су Срби у БиХ, сигурно је заслужују у пуној мери.

СРНА: Постоје четири могућа правца за будућност Републике Српске и БиХ - изворни "Дејтон", независна Pепублика Српска, федерација три национална ентитета и централизација. Којем од њих дајете предност?

КАРАЏИЋ: Најреалистичнији правац је изворни "Дејтон". Оно што је у њему измењено нелегалним акцијама најлакше је поништити легалним одлукама. Ја сам лично са амбасадором Холбруком и нашим најближим сарадницима креирао првих шест тачака Дејтона. Ти корени, које смо усадили, донекле су измењени у Дејтону. Многи покушавају да га заувек промене, посебно они који би требало да га примене.

Независност Републике Српске би била најбоља, али само ако би то било договорено у споразуму међу странама. He бих жртвовао мир за независност, али немам сумње да ће сва три народа, пре или касније, схватити да доминацију нико неће моћи да оствари. Заједничке установе, у смислу централне власти БиХ, увек су биле негде друго: у Цариграду, у Бечу, па кратко, али незаборавно, у Загребу, затим у Београду, а ускоро вероватно у Бриселу. Дакле, свако од нас би требало да заборави идеју да оствари неку предност из заједничког живота, и да прихвати једнакост и легитимитет интереса.

Федерација од три ентитета избегла би рат. Нажалост, за све нас је у Дејтону завршило горе него што је могло у Лисабону. Да не помињемо жртве, политичко решење је лошије за све, а посебно за Хрвате, који нису срећни без свога ентитета, али шта је - ту је. Нико не би требало да буде срећан ако је ико несрећан.

Четврти смер, централизација: сваки покушај централизације био би разоран за БиХ, више него што је био за Југославију, а завршио би истим резултатом - све би се распало.

Посебно ме запањује чињеница да они који су одговорни за избијање рата и даље заваравају све нас, а посебно муслимански народ, говорећи како су "одбранили" БиХ. To је још један злочин, злочин занемаривања непотребних жртава - пошто је оваква БиХ била прихваћена и од Срба и од Хрвата на самом почетку 1992. године.

СРНА: Шта бисте данас, на положају на коме сте једном били, урадили друкчије?

КАРАЏИЋ: Нико не може рећи шта би урадио друкчије. Ми нисмо стварали ситуације, ми смо реаговали на ситуације које су стварали други - домаћи, као и најмоћније силе света. Било је превише актера који су били много моћнији од оних који су реаговали. Споразум који сам доста рано постигао са Матом Бобаном спасио је животе десетина хиљада Хрвата, Срба и Муслимана. Жалим што нисмо могли да постигнемо слично са Муслиманима, осим са Фикретом Абдићем, са којим сам ја склопио мировни споразум, и убијање је престало, бар у тој зони.

Догађаји су били тако крупни да нисмо успели да избегнемо разарања, и једва смо налазили начине да их смањимо. Дубоко жалим што су сва три народа патила низашта. Још чекамо да се појави храбар муслимански лидер који би обавестио муслимански народ да смо ми, Срби, прихватили оба оригинална муслиманска предлога: и г. Изетбеговића - да се БиХ реаранжира у три републике, и г. Зулфикарпашића - да БиХ остане јединствена, у Југославији. Они који су хтели, и још хоће сто одсто власти у сто одсто Босне у потпуности су одговорни за рат и за све патње становништва БиХ.

Муслиманске вође, које су биле за рат, жртвовале су свој и наш народ. Потпуно је погрешно рећи да је Република Српска настала у рату. Република Српска је створена три месеца пре рата, на бази демократских права, која је признавао сваки каснији мировни план, и настала је у истој згради Скупштине. A Лисабонски споразум је предвидео коначни изглед унутрашњег уређења Босне - какво је оно сада. Да га није одбацила СДА, не би било жртава, остали бисмо ближи, а једино што се некоме не би свидело била би Нобелова награда за мир пару Карингтон - Кутиљеро. Рат је избио зато што су покушали да оспоре и војно униште Републику Српску, а не зато што је она формирана.

СРНА: Да сте сада предсједник Републике Српске, који би били Ваши приоритети?

КАРАЏИЋ: Многи приоритети, предвиђени Петровданским оснивачким Програмом СДС-а, већ су остварени - није их остварио само СДС, већ и сви ми. To је на првом месту помирење партизана и четника, затим смо премостили провалију између руралних и урбаних Срба, вратили се изворној српској култури, традицији, спиритуалности итд. - што све чини Слободу. Нисмо успели да сачувамо Југославију, али то није зависило од нас.

Тешко ми је да кажем шта би били моји приоритети сада, зато што не знам са каквим се све изазовима суочава вођство Републике Српске, и Влада, и одговорна опозиција, осим онога што видим у медијима. Увек има ствари које су познате само онима у власти. Велика ствар је што у самој Републици Српској нема спорова о фундаменталним стварима, тако да она не може бити угрожена, да не говоримо - уништена.

Чим Република Српска буде безбедна, треба да крене економски напредак сваке породице и појединца. Дакле, слобода, опстанак Pепублике Cрпске, културно и духовно уздизање, а онда ће економија и друга поља да напредују сама. Ако не постојимо у слободи, не можемо унапредити ништа.

Можда, да сада водим Републику Српску, не бих давао сагласност да ико ко оспорава Републику Српску има икакву улогу у заједничким органима. Такви могу да раде шта хоће у Федерацији БиХ, али није прихватљиво да буду у заједничким телима кад оспоравају пола БиХ. Вреди о томе размислити.

СРНА: У току је расправа у БиХ и Србији о исправности приступања ЕУ. Какво је Ваше мишљење?

КАРАЏИЋ: Ми не знамо тачно шта ће ЕУ бити сутра и каква ће бити коначна слика ЕУ, јер се она мења из дана у дан под теретом економске кризе. Циљ свих европских ратова било је стварање једне државе од европских нација. Чули смо недавно од Ангеле Меркел да - мир зависи од опстанка евра. Нама се овде суди за много мање речи. Ако би пропаст евра довела до европског рата, каква је то извесност Уније? Једино Немачка извлачи предност из ове кризе, користећи је за даљу интеграцију Уније, чији крај се не види, а унитаризација није немогућа.

Ако ЕУ остане каква је сада - без прерогатива супранационалне државе и ако би Република Српска и Србија биле равноправни чланови, ја бих био за прикључење.

Међутим, био бих веома опрезан. Југословенске републике су се осећале некомформно у лабавој југословенској федерацији, много лабавијој него што ЕУ може ускоро постати, a сада журе да свој суверенитет предају новој заједници, у којој ћемо сви ми - бивши Југословени имати знатно мању, безначајнију улогу него што смо имали у Југославији.

Има изрека: "Дала баба динар да се ухвати у коло - сад би дала пет да је пусте из кола". Али, напуштање ЕУ било би много скупље од напуштања Југославије. Историјски народи, какав је сигурно српски, тешко прихватају да свој идентитет утопе у нешто друго.

СРНА: Познато је да нисте желели улогу националног лидера и да сте једва прихватили да водите СДС. Јесте ли икад зажалили због тога и бисте ли то урадили поново?

КАРАЏИЋ: Свакако нисам желео да будем активан политичар. Али, био сам спреман да жртвујем доста времена и енергије да помогнем колико могу да се установи СДС, не да је и водим. Зато се нисам ни кандидовао на изборима 1990. Нисам имао разлога да мењам свој живот, пошто је он био добар. Имао сам професију која ми се допадала, породицу коју сам волео, а имао сам и пријатеље с којима сам се дружио. Нисам желео ни да водим Републику Српску, а и не бих да није било ванредних догађаја.

Моје разумевање људске судбине јесте да човек мора извршити све дужности - које се појаве пред њим - свим својим способностима. Дужност је нешто што те чини човеком, поготово ако се она односи на твоје обавезе према другима. Има ствари које мораш обавити без запиткивања и мораш да их обавиш у складу са својим срцем и дужностима.

Радије бих писао своје књиге и играо се са унуцима и праунуцима кад дођу, него се бавио политиком. Дакле, нe бих све ово урадио поново, осим ако бих био захваћен околностима какве смо срели деведесетих година прошлог вијека, a у том случају - поново бих испунио своје дужности, без обзира на то колико би ме коштало.

Нажалост, чланови моје породице пропатили су много више од мене, иако нису приговарали, већ су делили тешкоће са мном.