Господо Срби, српски политичари, чекао сам дуго не би ли неко од вас рекао – Забољело нас је што на спомен-плочи на Казанима изнад Сарајева не пише да су страдали Срби а злочин починили Бошњаци, а није нас забољео и изглед и текст „жртвама Јасеновца за вјечно сјећање 1941-1945“ на споменику који се налази испред зграде Народне скупштине Републике Српске у Бањој Луци.

Без икакве намјере да се оправда текст на спомен-плочи на Казанима, пажњу усмјеравам на наша дјела текстом од 29.2.2016:

„Дане Чанковић: Ко и зашто нас анестезира?

Споменик жртвама Јасеновца испред зграде НСРС

Ћирилица, 8.2.2016. године, у тренутку када његов гост Александар Дорин отвара своју књигу о страдању Срба у Сребреници, да фотографијом покаже гледаоцима ужасно страдање Срба, каже строгим гласом: „Затвори књигу.“ Алексанар, гости у студију, па сигурно и многи гледаоци као да су били трауматизовани. Нико од гостију да упита Марића зашто да затвори књигу, зашто да се не прикаже и страдање Срба, зашто да се не прикаже истина, без обзира колико је трагична и болна, и можда баш због тога. Миломир Марић можда је још и међу храбријима који износе у јавност истину о српском страдању. Тада се сјетих своје изјаве од прије више година у којој сам протествовао против изгледа споменика јасеновачким жртвама, постављеног испред Народне скупштине Републике Српске у Бањалуци. Протествовао сам зато што на спомен–плочи нема имена народа који је страдао нити од чије руке, а нема ни крста, као хришћанског симбола страдања, али и васкрсења. Изглед споменика је безличан, па чак и у умјетничком смислу некреативан, а на спомен-плочи само пише: „Жртвама Јасеновца за вјечно сјећање 1941-1945.“ Сјетих се како изгледају и други споменици подигнути због тога да се не забораве ни жртве, ни злотвори.

Пролазећи поред њих, странцима, а можда и многим Србима, ти споменици не би изазвали никаква осјећања или мисао у вези тог злочина, јер нема израза лица страдалог, масакрираног тијела, избезумљеног изгледа џелата, или све то бар у наговјештају. Има само неке умјетничке симболике, која у суштини не подсјећа на догађај на страдале људе, на злочинце. И то таква умјетничка симболика и „слобода“ која нас анестезира, којом сву истину о страдању Срба гурамо у заборав. Постоји умјетничко изражавање које не умањује трагичност догађаја – навешћу само примјере Пикасове Гернике и Гојиног Стрељања родољуба на планини Принсипе Пио.