Чији је то новац

07.03.2011. год.

Сваки друштвено-политички систем може бити мање или више добар, или лош. Ствар је у томе да ли су људи који управљају тим системом добри или лоши према народу и држави, да ли већина грађана тај систем – државу воли и доживљава као своју и да ли је систем у свом зачетку или у завршној фази постојања. Сваки систем у свом зачетку природно има више доброг у себи него онај који је у завршној фази и који се урушава сам по себи. За народ и државу су најгори прелазни периоди и вријеме урушавања једног система и успостава новог. И управо у том периоду могуће су највеће неправилности и одступања од закона.

Зашто овакав увод? Само да бих казао да постоје ситуације, стања система у којима се јављају повлаштени људи, мешетари, тајкуни, који за кратко вријеме стекну баснословни капитал (новац), и то захваљујући погодностима које су само они добили од система – државе. Такве погодности је вјешто искористио г. Мирослав Мишковић и стекао огроман иметак. Продају његовог „Делта Максија“ за 932,5 милиона евра многи би оцијенили врло успјешном, не само за њега, него и за привреду, државу и њене грађане. Доласком новог власника, белгијске „Делез групе“, обезбиједиће се квалитетнија услуга, бољи асортиман робе и положај добављача, ниже цијене, веће плате запослених, кратко ће ојачати динар. Благовремено ће се измиривати обавезе према добављачима, а Србија ће поправити имиџ.

А може ли се десити и ово: да својим пословним партнерима из Западне Европе, „Делез групи“, омогући извоз њихове робе сумњивог квалитета у Србију. Ова роба би, додуше, можда имала нижу цијену од наше и због различитих маржи, али и политике пословања. Навешћу примјер: једном приликом сам у Мостару у самопослузи примијетио флашице воде исте количине из Федерације БиХ, Републике Српске, Хрватске и Словеније. Занимљиво је да је флашица воде из Републике Српске била и до 70 посто скупља у односу на друге. Велико је питање да ли ће и плате запослених у „Делез групи“ бити веће, а оно што је најважније, ко ће бити добављачи и чија ће се роба заиста продавати и, на тај начин, чија ће се привреда подстицати на развој. Да ли може доћи, због нелојалне конкуренције, до укидања малих и средњих продавница чији су власници грађани Србије, а који продају робу домаће производње.

И сада долазимо до питања зашто је господин Мишковић продао „Делта Макси“ и чији је то новац. Ово питање има смисла јер се приближавају избори, а уз то, систему – држави треба новац и због социјалног мира. Можда Мишковић мисли да је то све његов новац, али биће и да систем – држава мисли да је њен. Због тога ми трагикомично дјелује прича да је господин Мишковић показао гест добре воље (јер обе компаније имају сједишта у иностранству) према систему – држави и да ће платити порез на добит у износу од 10 посто, што укупно износи око 90 милиона евра. Да ли ће то бити све за систем – државу, сумњам.

На крају ће то само он, Мишковић, знати. У сваком случају, они који су у систему – држави, и даље желе да буду „у седлу“, за шта им треба што више новца. Можда ће бити по оној народној: „Врати, коко, што си позобала“. Поука је и г. Богољуб Карић – и он је мислио да је новац (БК Телеком, БК банка, БК телевизија) његов, а систем – Милошевићев, да је његов. Понадао се Карић када је систем промијенио „кормилара“ да је сада новац стварно његов. Међутим, нови систем је пренио „право власништва“ на себе.

Јер, систем – држава има мистичну моћ и снагу, која је већа од сваког појединца, без обзира колико тај имао капитала. Можда се нови Мишковићи и Карићи не би сагласили да овакав начин функционисања система постоји, али, у сваком случају, вријеме ће показати.

А, у свему томе, народ је тај који чека и трпи.

Желим да подсјетим и на добру страну система – државе, која је на заласку, као и њени симболи. Овај пут споменућу само два велика спортска клуба, Партизан и Црвену звезду. И, као што скоро све има свој крај, не би ме изненадило да бар Црвена звезда промијени име и, са новим именом, новом енергијом, и уз много руских рубаља крене у нови почетак и освајање нове круне.