Поглед једног лаика - А гдје нам је српска елита
Из Србије улазим у Хрватску. Поред пута табла Вуковарско-сријемска жупанија. Назив ми загрија срце. Сâмо ми дође, велики жупан Стефан Немања. А Србија округе – регионе има. Сјетих се Сињске алке, надметање, игра, коју су Срби у давна времена организовали. Сада је то хрватски бренд. Учесници тих игара су достојанствене војводе. Помислих на српске војводе кроз историју. Тада се сјетих да на једном српском порталу нас уче да Срби говоре и пишу срПски, срПска, као да смо СрПи, а Хрвати да говоре и пишу срБски, срБска. Знам, једначење сугласника по звучности, али, Боже мој, овако како је кренуло, за неколико деценија биће да су Срби узели језик од Хрвата. Језик је жив. Хрвати у свој језик убацују нове ријечи, али и старословенске, старосрпске. А Срби заборављају своје старе, моћне ријечи. Ако се нешто не предузме по том питању, Срби ће према језику, главном обиљежју идентитета сваког народа, бити „новопечени“ народ. Као да су Антисрби на мјестима гдје се одлучује о језику, кад ја, као лаик, то примјећујем. Гдје је српска елита?
Лаички сам гледао деведесетих година и у таблу на улазу у град Загреб, написано стилизовано два пута, различитим бојама, али једним писмом, латиничним. У Србији су била равноправна оба писма. Називи градова написани су и латиницом и ћирилицом. До тада је та „равноправност“ довела до нестанка ћириличног писма са натписа разних фирми, реклама по улицама градова Србије. И добро, немам ништа против тога, нека цијели људски род пише једним писмом и говори једним језиком, али којим писмом и којим језиком? Је ли могуће језиком поробити народе. Кроз историју, увијек је било чак и појединаца који су хтјели да и језиком освоје цијели свијет и да загосподаре свим народима. Нису успјели. Али, шта ако писмо и језик имају стварну симболику, ако слова и ријечи носе енергију, позитивну или негативну, ако писмо и језик учествују у формирању менталитета народа. Ако се дијете учи да пише на један начин, а изговара другачије, може овако, а може и онако, зар се у њему не подстиче лицемјерје, да ли на тај начин народ постаје лицемјеран?
Можда српски народ у својој подсвијести има истинско осјећање величине и моћи некадашњег народа и зато је дарежљив и олако се одриче свог блага, и језичког и културног…, без обзира колико је сада малобројан и не тако моћан, док неки други то благо преузимају. Али, Бог зна за то, и у новијој историји српском народу, који је сада „мали“, намјењује велике улоге. И када буде најтеже, Срби ће показати своју величину без обзира колико их мало има.
И управо због свега тога, не издајмо нашу страну, будимо СрБи, а не СрПи. Колико моћније звучи са Б, Боже. Вратимо се ћириличном писму и вратимо у живот моћне ријечи и изразе, старословенске, старосрпске.
Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш