Свуда у свијету постоје ствари које изгледају или се представљају на један начин, а, у стварности, њихов смисао је другачији. Некад је тешко било човјеку повјеровати да се Земља окреће око Сунца, када виде ујутро да сунце изађе на једну страну, а навече зађе на другу. У нечијем писму неке ријечи се пишу на један начин, а изговарају на други или трећи, дакле, не како је написано. Како су маштовити, да не кажем лицемјери, ти људи, народи са таквим писмом. Ипак, у политици има највише тога да није тако као што изгледа. Сјећам се деведесетих, најмоћније силе свијета тако су снажно подржавале Југославију, њен суверенитет и територијални интегритет, а већ за неколико година Југославија је била разбијена ратом. Биће да су те моћне силе много тога чиниле да се то и деси. У супротном, како објаснити да се тако крупан догађај могао десити противно њиховој вољи.

Постоје свједоци који тврде да је Клинтон тражио од Изетбеговића да жртвује најмање пет хиљада својих сународника ако жели да НАТО војно интервенише по српским положајима. Почетком 1995. године УНХЦР нуди Алији Изетбеговићу да евакуишу све житеље Сребренице. Власт у Сарајеву то није прихватила. Догодило се девет дана Сребренице. Убијено је осам хиљада, девет хиљада, дванаест хиљада… Бошњака. Срби су починили геноцид. Лаж. Лаж која је оправдала агресију НАТО-а на Републику Српску и српски народ. О другој Сребреници и периоду од јануара 1992. до 1995. године, када је Насер Орић са својим наоружаним војницима циљано, са предумишљајем, излазио из Сребренице да би по српским селима убијали младо и старо, мушко и женско, њих Срба преко три хиљаде, на крају се враћали у Сребреницу у којој су били заштићени, о томе нећу писати. Али, злочин у Сребреници над Бошњацима се десио. Најстрашнији, када је неколико стотина ненаоружаних, заробљених мушкараца, Бошњака, убијено стријељањем. То се није смјело догодити. Ко је тај злочин починио? Десетак особа. Међу њима, најзначајнији је Хрват Дражен Ердемовић и Словенац Франц Кос, који су однекуд дошли у Војску Републике Српске. Дражен Ердемовић пред Хашким судом признао је учешће у стријељању неколико стотина заробљених Бошњака. За такав злочин Хашки суд донио је срамну пресуду. Казну од пет година затвора. Ни толико није провео иза решетака. Негдје живи слободно, материјално ситуиран и са својом савјешћу. Гле чуда, „Жене Сребренице“, „Жене у црном“ нису протествовале и не протествују против такве пресуде Хашког суда Ердемовићу. Да, било је и Срба који су учествовали у том злочину и њих треба осудити. Зашто судски органи, иако  много знају о том догађају, нису предузели ништа да се проведе судски поступак?

У складу са насловом, изнијећу кратко неуобичајено размишљање. Овако не изгледа. Дошло је вријеме и неки свјетски моћници су одлучили срушити досадашњи свјетски поредак. Најбољи начин - да у многим народима створе велико незадовољство које произилази из економских и националних разлога. Највише уз помоћ медија, створиће се потрошачки менталитет у друштву, а народима, односно државама, даваће новац у виду кредита, да би могли да купују страну робу чији су власници мултинационалне корпорације. На тај начин, већина народа, односно држава, уништиће властиту производњу и ући ће у дужничко ропство. „Вађење“ из дужничког ропства биће распродаја земље, извора питке воде и других природних богатстава. Ту ће се потврдити она народна: „Није га мајка карала што се коцкао, него што се вадио“. Дестабилизација досадашњег поретка и свјетског мира одвијаће се и преко сучељавања два принципа: принципа права народа на самоопредјељење и принципа неповредивости граница суверених држава. Уз горе наведено, и пројектоване економске кризе, које ће се одвијати у таласима, моћници могу и да изазову ратове гдје год хоће и било којег интензитета. САД највише причају о свјетском миру. Оне за организације које дјелују у правцу одржавања мира издвајају 0,5 % свог БДП, а за војску и наоружање 5 %.

Када слушам да је карактер рата у Југославији био грађански, вјерски…, не могу, а да не придодам, да је он био и комунистички. Поред спољњег чиниоца, рат су организовале и одређене службе Југославије. Тешко је повјеровати да су се без њих, изненада, појавили националисти у толиком броју код свих народа бивше државе, и да су се у толиком броју појавили вјерујући људи који су хрлили у вјерске објекте свих конфесија. И да су без њих националисти започели рат. Тим прије што се још сјећамо оног система и постојања Голог отока и других репресивних мјера над истинским националистима, родољубима. Да ли је неко смислио да изгледа тако као да су националисти изазвали рат како би се народима на овим просторима истински националисти, родољуби, згадили, а онда неки нови комунисти, пресвучени у ко зна коју грађанску опцију, дођу као спасиоци народа. Промијенили су друштвено-политички систем и пљачкашком приватизацијом осиромашили народ. Невине жртве нећу спомињати.

Много тога је испретумбано. Лаж је замијенила истину, неправда правду, неморал морал. Сада долазим до повода овог текста, који сам написао на приједлог мог пријатеља Бранка. Може ли бити и овако. Догађаји у вези са Парадом поноса и немири у Ђенови на утакмици Србија – Италија у директној су вези са хапшењем генерала Младића и обезбјеђивањем да за то вријеме Србија буде мирна. Власти су посредно организовале догађај са провокативним називом Парада поноса, знајући да ће бити много незадовољних који ће протествовати и покушати да спријече њено одржавање. На дан одржавања Параде поноса убачено је неколико десетина њихових „хулигана“ са задатком да усмјере масу ка насиљу, како би имали разлога да главне коловође протеста, који су вође навијачких група и вође националних невладиних организација, ухапсе, процесуирају и осуде јер би управо ти људи били организатори протеста у случају хапшења генерала Младића. У случају таквих протеста постојала би опасност и да демонстранти сруше тренутну власт у Србији. Међутим, увидјевши да обични људи из народа разумију и подржавају младе људе који су протествовали против Параде поноса, услиједио је наставак сценарија. Насиље на утакмици Србија - Италија у Ђенови имало је за циљ да у обичном народу у Србији створи увјерење да су демонстранти заправо само хулигани који су спремни на насиље без обзира на циљ и повод, како би се добио легитимитет при хапшењу свих који би могли да изведу народ на улице у случају хапшења Младића, као и при затварању националних невладиних организација. Услиједио би завршни чин сценарија: генерал Младић би био ухапшен, а Србија мирна.

Јуче је предсједник Србије, Борис Тадић, изјавио да је увјерен да је хапшење генерала Младића, како га је он назвао - ратног злочинца, питање времена. Какав би могао бити редослијед догађаја? Европска унија прихвата кандидатуру Србије, генерал Ратко Младић се хапси, власти у Србији објашњавају да то не раде због захтјева ЕУ, САД и НАТО-а, већ због народа. Предали смо Хашком суду предсједнике, високе официре војске и полиције, извинили се за злочин учињен другим народима, усвојили резолуцију о Сребреници и злочину над несрпским народима. А ових дана, када се у Народној скупштини Србије усвајала резолуција о злочину над Србима, као гест добре воље, пуштен је Илија Јуршић, оптужен за убиство више младих војника, да се брани са слободе. Да ли је власт у Србији у име српског народа признала одговорност за сво зло које се десило разбијањем Југославије ратом. Да ли садашња генерација Срба треба да се стиди својих предака и потомака? То многе не интересује. Али, Бог је чудо, Он створи ситуацију да сваки човјек својим другим очима једном погледа у све што је радио. Многи ће се тада застидјети, не због Бога или других, него због себе и пред собом. Тај стид је највећи и доводи до стања да нас нема, да не постојимо, или до истинског покајања и до вјечног живота. Зашто ми не смета што ће Србима бити још горе? Зато што, када им је најгоре, они рађају најбоље и стварају нешто велико. Ето мог оптимизма.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

 

---