Сјећање на патње и страдање људи - жртава геноцида у логору Јасеновац, оприсутњава нас и тјера да не размишљамо само о броју страдалих. Да ли је то тристо, петсто, седамсто хиљада или више људи, жена и дјеце ту убијено. Тај број се из дана у дан повећава јер и дјеца њихове дјеце у њима су убијени. Ми морамо мислити како да не допустимо да се слични злочини икад више понове, а неће ако будемо јаки. Јаки смо ако будемо јединствени као народ, и не само да будемо добри и честити грађани, већ далеко више од тога: да се бринемо, старамо и волимо народ свој.

Обиљежавајмо страдања и патњу српског народа не само због невиних жртава, јер невино страдалим Небеско царство је загарантовано, већ ради нас. Да нас ти трагични догађаји опомињу да морамо бити на путу јединства, вјере и храбрости, како се нико не би усудио да нас нападне и злочин да учини.
He желимо данас да прозивамо оне који су криви за такво злодјело и оне скривене који су стајали иза тога. Нека и њих Бог погледа. Не би ли схватили сву дубину гријеха који учинише, не само према нашој браћи, већ и према себи и своме потомству. Нека им Господ опрости јер «не знају шта раде», а ми морамо да праштамо ради љубави Христове. Морамо да праштамо и ради нас самих, јер само љубављу испуњени можемо опростити таква злодјела и разумјети недужног страдалника, сада већ светог Вукашина, који каже свом џелату: „Младићу, само ти ради свој посао".

Слушамо злонамјерне или из незнања приче да је српски народ најгори народ, а заправо, српски народ је страдални народ који је прошао кроз муку и патњу, часно носећи свој крст. И управо оном кога воли Господ ставља трнов вјенац. И зато у го српски народ треба вјеровати као у Бога што се вјерује. Ово је вријеме кад остављамо свак' свој траг неизбрисив, по којем ћемо се памтити, а Бога ми и тражити. Будимо добри! Немојмо дозволити да у нама умре Христос, а Каин да живи. Немојмо ићи путем братоубиства да будемо попут оног који се памти по глави Георгиа Петровича Чарнога, јер онај који крене тим путем, мислећи да ће на тај начин усрећити себе и свој народ, разочараће се као човјек који је бацао мрежу да улови мјесечину.

Немојмо се разочарати у политику и политичаре, јер и они могу бити добри и поштени. Потребно је да народ не буде равнодушни посматрач, већ да активно учествује и покажемо, не само толеранцију, већ љубав.

И на крају, онај народ који изњедри стихове "Сине Марко, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу", не треба да брине за своју часну будућност. Ово треба да знају и наши политачари, те да се приближе и узвисе према величини народа свог.