Послије обиљежавања 20 година од злочина над Бошњацима у Сребреници и 23 године од злочина над Србима у селима око Сребренице, честитајући Бајрам свима који га славе, молимо да Вашу пажњу усмјерите на сљедеће размишљање:

Уважена господо, Кавазовићу, Изетбеговићи и други бошњачки политичари, одустаните од квалификације да се у Сребреници над Бошњацима десио злочин геноцида, јер то није истина и као таква, непремостива је препрека за побољшање бошњачко-српских односа.

Политички Хашки суд оквалификовао је тај злочин као геноцид, Запад је приморао неке српске званичнике да се извине за тај злочин, и на неки начин признају да се десио геноцид иза којег стоји српска државна политика. Потребан је био завршни чин, да се приједлог британске резолуције о Сребреници усвоји у Савјету безбиједности УН-а,  па да започне сљедећа представа. Она подразумијева неправедно анатемисање српског народа, правну аргументацију да је Република Српска геноцидна творевина, коју као такву треба укинути, према Србији услиједио би тужбени захтјев за ратном одштетом...

Управо је то оштра и јасна граница коју српски народ неће пријећи. Дио западних сила то зна, али они управо раде на том процесу како би тровали бошњачко-српске односе и по потреби,  кад њима одговара, изазвали поновне сукобе, можда и ширих размјера... Зато, управо у времену када су се појавили знаци побољшања наших односа, који прије свега долазе од премијера Србије господина Вучића, који је рекао да је спреман разговарати са Бошњацима у Новом Пазару и Сарајеву, а послије и да су неопходни добри односи између Бошњака и Срба, као темељ стабилности на овим просторима. А и предсједник Републике Српске отишао је у Сребреницу и изразио дубоко поштовање према невино страдалим Бошњацима. Управо у таквим околностима долази до хапшења, па пуштања Насера Орића и британског приједлога резолуције о Сребреници. То је имало за циљ, на нижем нивоу, да погорша бошњачко-српске односе, а на вишем да поремети добре односе између Русије и исламског свијета, а управо њихови добри односи су огромна препрека успостави  глобалистичког једнополарног свијета.

Колико је праведан, а колико политички Хашки суд, најбоље се види по његовој срамној пресуди хрвату Дражену Ердемовићу, који се на волшебан начин, кажу, нашао у Војсци РС, а прије тога је био у Хрватском вијећу одбране.  Он је признао да је учествовао у стријељању више стотина ненаоружаних затвореника, Бошњака, и за такво злодјело добио казну од пет и по година затвора. Није одслужио ни три године, живи негдје на слободи и са својом савјешћу. Нисмо запазили да је због такве пресуде било протеста у Федерацији БиХ.  Наш покрет је због такве пресуде, у више наврата, изражавао чуђење. Поред Хрвата Дражена Ердемовића били су  још осам Срба и Словенац Франц Кос, који су припадали тзв. Десетом диверзантском одреду... Разумљиво је да они треба да буду најстрожије кажњени.

Нажалост, рат је био... и у њему се гине. Не знамо, зашто нико не поставља питања у вези највећег злочина, Злочин против мира.

Алија Изетбеговић је својевремено говорио да ће жртвовати мир за независну БиХ, а високи дужносници СДА у Сребреници су говорили да је предсједник САД Бил Клинтон тражио од Алије Изетбеговића да жртвује пет хиљада својих сународника, ако хоће НАТО интервенцију по српским положајима.

Генерал Младић је у јулу мјесецу 1995. три пута постављао ултиматум војницима Армије БиХ који су се налазили у заштићеној зони Сребреница која је требала да буде и демилитаризована, да положе оружје и да ће им гарантовати животе. Ултиматум није прихваћен. Услиједио је пробој, сукоб, страдања... и у минским пољима. Убијени су војно способни мушкарци. Жалосно је што је уопште дошло до тога. По међународном праву геноцид подразумијева намјеру, план да се убије и мушко и женско и младо и старо.

Овом приликом није  нам намјера да износимо српска страдања попут онога, када је у првој Сребреници, која се дешавала од Петровдана 1992, Божића 1993. па  до трагичног јула 1995, у околним српским селима убијено 3267 Срба, жена, дјеце и стараца. Нећу спомињати ни страдање српског народа у Другом свјетском рату, логоре за срспку дјецу... Желим да споменем светог Вукашина Мандрапа  из села Клепаца, који је свом џелату, хрватском усташи, који га је кренуо клати рекао „Само ти, синко, ради свој посао.“ Желим да споменемн Срђана Алексића који је дао свој живот за пријатеље Бошњаке – Муслимане,  а и потписник  ових редова био је свједок, када је спашен живот Хрвату И.М. И то је српски народ, народ чији црквени поглавар, Патријарх Павле каже: „Ако је цијена опстанка српског народа злочин, онда боље да нестане...“ То је народ који преноси поруку „Ко тебе каменом, ти њега хљебом“, народ који живи на епским стиховима „Сине Марко, једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“. И то је народ на којег желе окачити етикету „геноцидни народ“.

Господо Кавазовићу, Изетбеговићу, и Бошњаци – Муслимани и Срби су и грешници и жртве, и морају наћи духовну снагу да погледају једни друге у очи, да се међусобно покају и једни другима опросте. Тек онда, чистота и истинитост наших односа, заснована на слободи може бити темељ будућности у којој ће се радовати наши потомци.

У томе, управо Ви, господо Кавазовићу и Изетбеговићу можете имати позитивну историјску улогу, због чега Вам се и обраћамо.  Уколико, поново, на овим просторима побиједи политика неких великих – „завади па владај“, тада ћете нам бити сурови пријатељи и српски народ, убијеђени смо, кренуће  у рјешавање свог националног питања.

Изражавајући Вам поштовање, срдачно Вас поздрављамо.

СНП – Избор је наш