Ако желимо да остваримо сјајну будућност Републике Српске и српског народа, онда не смијемо дозволити да нас догађаји затичу, изненаде, већ да им спремни идемо у сусрет. Ово није тешко, ако уважавамо чињеницу да се историјски процеси у својој суштини понављају и ако изградимо елиту која ће се бринути за српски народ, осјећајући и знајући да постоји нешто пуно вредније и од голог живота, колико год дуго трајао.

Будућност Републике Српске лежи између интереса Русије, САД и ЕУ на челу са Њемачком. Витални историјски интерес Њемачке је излазак на Јадранско море и преко своје интересне сфере покушаће да дође до Дрине. За остваривање овог циља, Нијемцима би поново био историјски савезник, хрватски народ.
Такво савезништво несумњиво би родило идеју о непостојању РС.

САД за циљ имају остварење своје интересне сфере, која би им омогућила јаче присуство на Балкану и спријечила ширење њемачког утицаја, као и потискивање руског интереса. Њихов фаворит у савезништву јесте албански народ. У том случају за очекивати је утискивање одређеног интереса Турске на Балкану. САД, ипак, не би имале великог интереса за укидањем РС. Напротив, када би РС била њихова интересна сфера, постојање РС би и те како за њих имало смисла. Ову могућност компликовао би бошњачки фактор и пресудан интерес Русије.

Русија је суштински заинтересована за Балкан и највећи утицај на њега може да оствари преко братског српског народа, јер интереси руског и српског народа су подударни, а њихов идентитет кроз религију је једнак. Она би подржала жељу српског народа у вези са будућношћу Републике Српске.

Када је у питању будућност Српске, требамо споменути и жељу народа у окружењу, и то бошњачког, односно муслиманског и хрватског народа за укидањем РС. За српски народ је небитно да ли они желе брзо укидање или у фазама и дугорочно. Нажалост, свједоци смо покушаја реализације укидања РС. У томе учествују и наши политичари, желимо вјеровати – несвјесно. Припрема за укидање је медијске и правне природе. Путем медија у свијет је отишла искривљена слика о рату, приказујући Србе искључиво као злочинце, а Бошњаке као жртве, намећући закључак да је РС геноцидна творевина, а онда, као такву да је треба и укинути. Такву тезу, у правном смислу, својим пресудама жели потврдити политички Хашки суд, који готово искључиво суди само Србима. У том смислу, од животне важности за РС је хашки процес против првог предсједника РС, Радована Караџића. Тужилаштво га терети за геноцид у десет општина, са намјером да РС прикаже као геноцидну творевину. Убијеђен сам да ће Радован Караџић имати снаге и мудрости да у Хашком суду докаже и покаже истину о Сребреници, догађајима у Сарајеву, али и о разбијању Југославије ратом и непредузимању мјера да се то спријечи, што је злочин против мира. Ако Бог да, Радован ће тактиком контранапада, аргументима и чињеницама да приволи Хашки суд да донесе једину правичну пресуду, а то је његово ослобађање од свих оптужби. Таква пресуда Хашког трибунала дала би и нови живот Републици Српској.

Будућност РС највише зависи од српског народа. Она је израз воље српског народа и гарант његовог опстанка на овим просторима.

Значи, истински интерес српског народа јесте да РС буде независна или да уђе у састав државе Србије. Покушај да Р. Српска егзистира у БиХ је пропао, управо због сталне тежње бошњачких политичара и одређених страних чинилаца за њеним укидањем.

Да би будућност РС била онаква какву жели српски народ, истинска српска елита мора узети у обзир могуће процесе на Балкану. Навешћу неке.

Процес стварања националних територија – регија у актуелним државама. У тим регијама један народ чинио би преко деведесет посто становништва. Ове регије биле би створене, не само у Србији, већ и у Хрватској, Македонији, Црној Гори, Федерацији БиХ, али и у другим земљама. Могле би настати мирним, демократским путем, референдумом, али, на жалост, и, мањим или већим, сукобима. Власт над тим регијама имале би мултинационалне корпорације, међународне финансијске организације, односно, велике силе, док би матичне државе у својој суштини одумирале. Те регије касније би се међусобно повезивале у државне заједнице које би биле интересна сфера великих сила, прије свега Њемачке, САД и Русије. Територије са већинским српским становништвом ушле би у савез са православним земљама. такав савез располагао би огромним природним ресурсима и имао би респектабилан економски, политички и војни потенцијал, и богатством истородних култура. Дакле, могућ је процес даљег уситњавања и стварања националних територија, односно регија, преко којих би се, заправо, мијењале границе актуелних држава, јер би неке од тих регија пришле другим државним заједницама у односу на дотадашње. У том смислу добро би дошла међународна конференција о границама на Балкану. Та конференција имала би за циљ да одреди ко има право на самоопредјељење и на којој територијалној цјелини.

Друга могућност јесте договор великих сила о поновном стварању сложене заједничке државе коју би чиниле Хрватска, Федерација БиХ, Република Српска, Црна Гора, Србија, Албанија, Македонија, па можда чак и Грчка. Ова могућност не подразумијева да би ове државе ушле у заједничку државу са постојећим границама и регијама, односно са садашњим територијама.

Будућност РС и српског народа може да одреди и надолазећа велика економска криза. Са собом ће донијети социјалне протесте, немире, па и сукобе, као и суштинску, брзу промјену власти. Ову кризу могу искористити лијеве, атеистичке снаге, које су у својој дубини штетне за сваки народ.

Управо ово српски родољуби морају имати на уму, како би учествовали у догађајима од историјског значаја по српски народ.

Да би све било са што мање штетних посљедица, треба довести у питање размишљање да лијеве политичке странке имају ексклузивно право на социјалну заштиту, солидарност и разумијевање према другим народима и нацијама, а десне да имају ексклузивно право на традицију, родољубље, вјеру у Бога. Разлике би биле у програму и методу доласка до добрих и хуманих циљева за народ. Што се тиче моралне и духовне кризе надолазеће велике кризе у економском, монетарном, финансијском, банкарском смислу, све треба преокренути на добро. А то значи да се радујемо и радимо, да кризу побиједимо радом. Не треба да нам приоритет буде извоз роба по сваку цијену, а да увозимо храну која је, заправо, отров, и коју једемо ми и наша дјеца, већ да приоритет буде производња здраве хране коју ћемо ми и наша дјеца јести, па што преостане извозити. Постоји читав систем мјера за стимулацију производње здраве хране.

Како би се све добро за српски народ лакше остварило, потребно је створити политички и економски амбијент за повратак Срба из расијања, који би на најбољи начин учествовали у надолазећим тешким временима.

 

Рад је написао Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш, за потребе Трећег сабора Српске мреже који је одржан од 30. јула до 02. августа 2009. године у Манастиру светог Николе на Озрену.