Опрости му, Боже, јер не зна шта говори и пише.

Само овако могу почети ово писмо, које је реакција на Ваш текст под називом „Сретан затвордан“. У њему критикујете акцију Покрета под називом „Срећан Ти рођендан, Предсједниче“, и пишете да су Срби требали судити првом предсједнику Републике Српске, др Радовану Караџићу, и осудити га на смрт јавним стријељањем…

А, зашто је др Радован Караџић крив? Да ли је крив што се ставио на чело српског народа када је било најтеже, како би спријечио понављање геноцида над својим народом из Другог свјетског рата? Да ли је крив што је највише учествовао у стварању Републике Српске? Да ли је крив што, захваљујући највише Њему, није дошло до међусобног убијања Срба по идеолошкој основи? Да ли је крив и за враћање вјеронауке у школе и што је на тај начин нашим покољењима дао истинску наду и смисао у живот? Да ли је крив што је био истински миротворац, али и што је око себе имао мало храбрих људи, и то не само Срба, да слиједе Његову визију? Да ли је крив и сада, што пред Хашким судом, не потпомогнут од државе, износи истину о догађајима у вези са разбијањем Југославије, и на тај начин спречава да се Република Српска прогласи геноцидном творевином? И таквог човјека треба јавно стријељати?! То чак не изненађује, јер зло само што се није зацарило. Гријеси туђи су увијек испред нас, а гдје су наши? Можемо ли се ставити у Његову кожу и прије, док је био на власти, и сада? Можемо ли се ставити у кожу Његове породице? Уопште, у кожу мученика? Можемо ли помислити да је и Он нечији син, отац, брат?

Да бисмо се као народ спасили и били људи, господине Васићу, треба највише разумијевања, љубави, праштања, а не саморушилачке енергије. Било је многих који су оспоравали велике. Колико их је само било који су пљували и бацали се на Христа. Жао ми је и тих многобројних, они су као ништа. Ни име, ни лик им се не памте. Жао ми их је, јер су имали најружнију улогу у историји, али мора бити и таквих, како би се велики, али малобројни, показали у свој својој љепоти. Покрет је са радошћу прославио Радованов рођендан, али, још бисмо веће славље приредили, када Ви не бисте мислили на којој је страни већина свијета, већ да гледате гдје је правда, истина и љубав, и када бисте се измирили са традицијом, Богом и, наравно, братом Радованом. Народ би са великом радошћу дочекао Ваш повратак, као онај отац који је прославио повратак разблудњелог сина. А народ зна на којој је страни Радован.

Једном приликом кад сам разговарао са Њим, осјетио сам Његову велику бригу за српски народ и Републику Српску, али, и одлучност и оптимизам да успије да одбрани себе и Српску. Тада ми је још рекао да је Он свој живот испунио. Има породицу, унучад, а многи младићи су погинули за Републику Српску, а да се нису стигли ни оженити. Рекао је да се због њих ваља борити.

Господине Васићу, пишем Вам ово као обичан човјек, рудар, не желећи да са Вама полемишем, и зато Вас молим да, ако има потребе, поново прочитате ово писмо.

Уз жељу да сви станемо у одбрану свог народа и сваког његовог припадника, срдачно Вас поздрављамо.    

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш