Један од највећих изазова за српски народ јесте одговор на присутност привида, обмане, опсцене, лицемјерја, лажи и физичке силе у односу неких великих сила према српском народу. Најбољи примјер привида, преваре и лицемјерја јесте јавно подржавање суверенитета и територијалног интегритета Југославије крајем 90-тих година од стране САД, Велике Британије, Њемачке и других великих сила, а тајно су све чиниле да разбију Југославију. У противном, како повјеровати да се тако крупан догађај могао десити супротно вољи тада најмоћнијих земаља свијета. У оваквој ситуацији потребно је што отвореније, јавно и храбро разобличавати све обмане, преваре, опсцене и лажи према српском народу, било од кога оне долазиле. Када је у питању примјена физичке силе над српским народом, одговор је и у томе да што већи број појединаца из народа покаже спремност на храброст и жртву која је осмишљена и која се из љубави према свом народу подноси.

Изазов је и у одговору на ријешеност српских противника да иду до краја у остваривању својих циљева. Два су примјера, први су сарајевски политичари који од потписивања Дејтонског споразума и успостављања Дејтонске БиХ не одустају да Републику Српску представе као геноцидну творевину и као такву укину. Они се нису задовољили тиме што су многа овлашћења са нивоа Републике Српске пренесена на БиХ, чиме се слаби Српска, а јача БиХ. То се види и по Савјету министара БиХ који је по Дејтонском споразуму имао три, а сада 9 министарстава. Никакво попуштање нити уступци нису задовољили сарајевске политичаре, па ни чињеница да Српска трпи финансијску штету у таквој заједници, да је на основу правно проблематичне одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у Републици Српској и у Федерацији БиХ, Република Српска изгубила своју химну Боже правде и грб Немањића. Ништа им то није довољно. Они хоће да укину Републику Српску, или, боље речено, да уз помоћ САД и НАТО-а приморају српске политичаре да је сами укину, путем процеса промјене Устава. Најбољи одговор на притиске и захтјеве за укидање Република Српске јесте независна и слободна Српска. 

Други примјер су и САД и НАТО, којима није довољно што су српски народ бомбардовали 1995. и 1999. године и што су створили њихову државу Косово на српској земљи, већ очигледно иду и даље, подржавајући Турску, Албанце, Муслимане, Бошњаке у њиховим активностима разбијања Србије и стварања зелене трансверзале о чему је писао Алија Изетбеговић, али и подржавању отцјепљења Војводине. Поставља се питање када ће бити крај притисцима и захтјевима. Нажалост, највјероватније док не остваре све своје циљеве или док српски народ не покаже одлучност у одбрани својих интереса.

Одговор на процес да од српског народа праве вјештачке народе назване по географским одредницама, да се над српским језиком врши геноцид тако што се једном те истом језику дају различита имена, такође је велики изазов. Најбољи одговор на те процесе јесте свеобухватна интеграција српског народа.

Лажна елита која је у служби интереса одређених група и појединаца и која није у стању да предвиди могуће важне догађаје и искушења за народ како би се на њих квалитетно одговорило, такође је проблем за српски народ. Потребно је створити истинску елиту која брине и из љубави према свом народу жртвује се за њега. У таквој елити потребни су и људи визионари. Изазов је и одупријети се да српски народ уђе у НАТО, јер би пут уласка у такав савез био пут нестанка Републике Српске и идентитета српског народа.

Један од највећих изазова јесте и одговорити на процес разградње и нестанка народа. У том процесу се од државотворног, историјског народа ствара равнодушно становништво. Путем евроатлантских интеграција намећу се закони, а неки од њих ће бити својеврсна омча око врата српском народу. „Помоћ“ од ММФ и Свјетске банке често је таква да нас уводи у дужничко ропство, а услови под којима се даје таква помоћ често изазивају велику штету за нашу привреду. Либерализовани увоз хране, која је скоро отров, са једне стране, и, са друге стране, немотивисање властите производње здраве хране коју би наш народ користио такође је велики проблем.

Религија понајвише одређује идентитет народа и зато најбољи одговор на опасност губљења идентитета и на друга искушења јесте у јединству народа, цркве и државе.

Нове технике манипулације помоћу медија, и не само медија, од човјека стварају егоисту који има изразито потрошачки менталитет, а многи ће постати роботи-машине. На тај начин, човјек ће изгубити своје суштинске одлике. С обзиром на то да западна Европа има кризу идентитета, а Римо-католичка црква је у својеврсној духовној кризи, и има све мање вјерника у Европи, приближавање са Српском Православном Црквом је врло осјетљиво питање. На то питање одговор морају дати заједно и црква и народ уз договор са осталим православним црквама, прије свега Руском.

И највећи изазов за српски народ јесте одњеговати човјека који ће говорити српским језиком, писати ћириличним писмом и бити вјере Православне.

Који ће осмислити свој живот, радовати се и радити, бити брижан и жртвовати се за свој народ из љубави. Према ријечима Светог Владике Николаја:
 „Љубав је божанство које тражи да пред лицем Његовим вечито гори жртва“,
 а жртва из љубави према ближњем, према језику, држави и свему што чини духовну и моралну вертикалу нашег народа и сваког народа дар је Господа и завјет побједе над силама зла. То значи одњеговати човјека истински слободног, а такав се не боји смрти и даје свој голи живот за пуно веће вриједности. Такви људи ће онда знати одговорити на све изазове, створити државу коју ће српски народ вољети, а та држава ће знати заштитити интересе српског народа и сваког појединца у њој и знати поштовати и цијенити своје хероје. Тек таква држава може рачунати на пријатељске народе и државе.

Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш