Скоро да никако није могуће да Додик прихвати рад на стварању јединствене БиХ, како би потиснуо Лагумџију из такве работе. Лагумџија, у том смислу, не може бити „мамац“ за Додика како би успјела прича да му је боље да има и влада цијелом БиХ, него једном њеном половицом. То је за Додика стара прича коју је прележао као што дјеца прележе оспице, и стекао је имунитет. Владање том половином може временом доћи у питање, и то мало због тога што би се СДП, тј. Златко Лагумџија наметнуо као лидер БиХ у процесу њеног јачања (формирање Врховног суда БиХ, подјела тзв. државне имовине БиХ, а касније, кроз промјену Устава - Савјет министара у Владу БиХ, а Предсједништво у инокосни орган, тј. постојао би један предсједник БиХ, итд.), мало због притисака и пријетњи које подразумијевају „вађење из фиоке“ ко зна каквих кривичних пријава, мало и због дијела међународне заједнице. Био би то познати систем штапа и шаргарепе.

Исто тако, скоро да никако није могуће да Додик дâ зелено свјетло за референдум у Републици Српској о уласку у НАТО, а онда разним активностима, пропагандом, па чак, не дај Боже, и лажирањем, резултат референдума прогласи позитивним. Било би то Пилатово прање руку, демократија задовољена, а обећање испуњено. Само Бог зна шта би у том случају народ у Српској урадио.

А шта је скоро могуће? Један заокрет и рјешење у виду Радончића. Такво рјешење подразумијева формирање власти на нивоу БиХ од политичких странака СНСД-а и СДС-а из Републике Српске, а из Федерације БиХ оба ХДЗ-а, СзББ БиХ и СДА, коју би управо Радончић, а највјероватније и Реис-ул–Улема наговорили на тако нешто. Зашто?

Покрет је већ одавно писао да су неки сарајевски политичари и господин Церић спремни одустати од територије РС, па чак да она иде и својим путем, под условом да добију аутономију тзв. санџака и у Србији и у Црној Гори. То би био начин оживотворења Алијине зелене трансверзале, која још подразумијева југ Србије (Прешево, Бујановац, Медвеђа), дио Косова и Метохије, Македоније и Грчке. Да је то озбиљна ствар, види се и по изјавама и активностима главног муфтије Муамера Зукорлића, чињеници да је неколико стотина наоружаних екстремиста Бошњака, међу којима има и интернационалних бораца за ислам, из Федерације БиХ прешло у тзв. санџак. Из те области због суптилних метода притиска Срби су се већ почели исељавати. Повезујући ову ситуацију са Косовом, на којем Албанци само чекају околности како би напали Србе у сјеверном дијелу КиМ, па онда са ситуацијом у Македонији и Црној Гори, нажалост, можемо рећи да у наредним годинама постоји велика опасност за дестабилизацију Балкана. Да би се спријечило то могуће насиље, рјешење за проблеме на Балкану могла би бити међународна конференција о границама, која би дефинисала ко има право на самоопредјељење и на којој територијалној цјелини, како би се грађани на тој територији референдумом изјаснили у којој и каквој држави желе да живе. Оваква конференција добија посебно на значају послије изјаве Барака Обаме у којој каже да „мирни и добро организовани референдум у Судану инспирација је цијелом свијету“. Ова Обамина изјава посредна је порука и предсједнику Републике Српске, Милораду Додику, да њоме охрабрен може повести Српску у независност.

Предсједнику РС, Милораду Додику, се пружа шанса да уђе у историју свог народа као велики човјек који је успио да обезбиједи међународно признање Републике Српске, која је настала 9. јануара 1992. године. Можда је овај пут за Додика опасан и од странаца, не дај Боже, може политички пострадати, али, сваком човјеку, политичару, неупоредиво је горе да окрене леђа свом народу и од њега да настрада. 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш