Изјава предсједника Србије, Бориса Тадића, да су у третирању питања Косова и Метохије неопходни неконвенционални искораци како би се отвориле шансе за проналажење рјешења и, уз то, његова својеврсна сагласност са изјавом потпредсједника Владе, Ивице Дачића, да Косово и Метохију треба подијелити и да се требало разговарати са Албанијом, представља очигледну и јавну најаву процеса стварања нових граница на Балкану. Могуће је да иза тих изјава стоји неко моћнији.

И док највиши званичници Србије говоре о неконвенционалним искорацима којима би се дошло до рјешења, дотле се Албанци припремају да, „на овај или онај“ начин, успоставе своју власт над цијелим простором Косова и Метохије и отворе питање југа Србије. Чини се да то није све, већ да, охрабрени од САД и помоћи Турске, раде на дестабилизацији Македоније, затим Црне Горе, а можда и Грчке.

Нису ни Бошњаци успавани. Атакују они на Републику Српску. У прилог им иде чињеница да је ухапшен генерал Ратко Младић. Надају се да ће политички Хашки суд њега и првог предсједника Републике Српске, Радована Караџића, осудити за злочин геноцида. То би значило да је правно верификована медијска пропаганда о РС као геноцидној творевини коју треба укинути. Надају се Бошњаци да ће у тим судским процесима доћи до нових значајних чињеница о рату на простору бивше Југославије, што ће им дати за право да обнове тужбу против Србије, а онда и да затраже ратну одштету.

Ни такозвани Санџак у Србији и Црној Гори неће бити миран. Војводина као да иде својим путем. Проблеми на утакмици ФК Војводина – ФК Партизан, као да имају политичку инспирацију. Протести пољопривредника у Војводини у вези са подстицајем, између осталог, прије или послије удаљиће Војводину од Београда. Све то Мађарска, па и Румунија, заинтересовано посматрају, како би узеле „свој дио колача“.

Али, могући сценарио нових граница на Балкану није ствар само тамошњих народа и њихове снаге, већ, прије свега, односа између великих сила – Русије, САД, Њемачке и Турске. Занимљиво је да ниједна велика сила неће искључиво сама дјеловати на Балкану како би остварила своје интересе. Свака ће тражити савезника. Дјелује да највећи „коалициони потенцијал“ има Русија. Могућ је њен велики договор са САД, тако да у сукобу Русије и САД страда исламски свијет. Тамо гдје је руска интересна сфера, САД ће подржавати ислам, и обрнуто, тамо гдје је интересна сфера САД, Русија ће га подржавати. Русија може постићи и историјски договор са Турском. Тиме би могло доћи и до међусобних уступака на Балкану и Кавказу, односно дијелу простора бившег СССР. На тај начин, Турска би се могла ослободити НАТО база, контроле и утицаја САД. Русија и Њемачка такође би могле постићи историјски споразум. Нијемци изгледа да то прижељкују, јер на тај начин могу доћи у сам врх свјетских сила и на најбољи начин да остваре своје интересе.

Сваки евентуални савез САД са Турском, или Њемачком, а против Русије, нанио би велику економску и другу штету и Турској и Њемачкој.

Савез Њемачке и Турске могућ је само када су Русија или САД слабе, што у овом времену није случај.

Предмет овог текста није онај центар моћи који значајно управља свјетским догађајима и финансијским токовима, а није везан за нацију, државу, односно територију.

Што се тиче „коалиционог потенцијала“ народа на Балкану са великим силама, овом приликом споменућу само српски. Он, као историјски и озбиљан народ, има највећи „коалициони потенцијал“. Проблем је у томе што такву позицију не користи политичко руководство и елита српског народа. Без обзира што дјелује да српски народ иде из пораза у пораз и док други, мањи народи стварају своје националне државе, а Срби стварају некакву грађанску, могућ је суштински преокрет и препород српског народа и државе.

Дакле, још разбијањем Југославије отпочела је успостава нових граница на Балкану. И то је само почетак. На који начин ће се границе постављати зависи највише од четири наведене силе.

Значи, подјелом Косова и Метохије, односно стварањем тзв. државе Косово, успоставио би се међународни принцип за цијепање многих држава, и то не само на Балкану. Да ли то управо велике силе желе и да ли је то нова подјела интересних сфера? Да ли то значи промјену исхода Другог свјетског рата?

Уласком Албанаца и других у могући процес остваривања својих максималистичких циљева, Србима би, изгледа, остала територија централне Србије, дијела Косова и Метохије, већи дио Војводине, Стара Херцеговина са излазом на море и Република Српска. У свом том евентуалном процесу није немогућа размјена територија између Срба и Хрвата.

Да не би дошло до рата на овим просторима, између осталог и због сучељавања два принципа – принципа неповредивости суверених држава и принципа права народа на самоопредјељење, потребно је организовати међународну конференцију о границама на Балкану. Та конференција би имала за циљ да одреди ко има право на самоопредјељење и на којој територији.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш