Трчи, Форесте, трчи!

Док се апостасија шири као дим из тамјанице без огња, и димови обмана прекривају очи свештеника који више не виде Истину, јер су навикли да гледају кроз екране и табеле.

Трчи, јер су оковали Цркву конвенцијама, јер су Пресвету Тројицу затворили у „духовни консензус“.

Јер су Крст заменили логом, Јеванђеље манифестом, а Литургију форумом.

Трчи, Форесте, јер си будала у времену када је мудрост постала проклетство.

АУТОР: Свештеник Александар Радуновић

Твоје босоноге ноге знају пут који ноге у лакиркама више не налазе. Твоје срце зна шта значи љубити без лицемерја, а њихова срца знају само спонзорства.

Апостасија не долази са буком ; већ са крофнама.

Она седи у првим редовима међурелигијског доручка.

Њен венац је од осмеха, а њено лице нашминкано добрим намерама.

Њена реченица почиње са: „Драга браћо и сестре свих вера…“ а завршава са: „…и не заборавимо да не помињемо ништа што би могло увредити.“

Али Истина увек вређа лаж.

И када Јуда целиваше Учитеља, нико није видео мач.

Видели су љубав.

Данас, пољупци се деле по протоколу. Пољупци са јеретицима. Пољупци са светом. Пољупци без Крста, без Речи, без покајања.

И док они љубе у образ Христа, ти, Форесте, трчи!

Не за медаљом.

Не за славом.

Него за оним што се више не спомиње са амвона ; за Царством Небеским!

Док дипломирани миротворци граде кулу од међурелигијских лажи, ти трчи у пустињу, тамо где се још чује глас једног који виче.

Док се у конференцијским салама договара ко ће кога да толерише, ти трчи ка пустињаку који још пости на хлебу и води, али плаче због Цркве.

Трчи, јер су престали да говоре о греху.

Сада говоре о „другачијем духовном искуству“.

Сада и демони имају своје место у „дијалогу“. А кад кажеш „Анатема!“, гледају те као терористу.

Кад кажеш: „Христос је Једини Пут!“, укину ти приступ конференцији.

А ти, мој Форесте трчи!

И ако си глуп, и ако не знаш теологију, и ако не знаш грчки и латински, и ако не знаш разлику између Синајског кодекса и Александријског рукописа ; али знаш да целиваш икону и плачеш пред Крстом ; онда си побегао од звери која долази.

Јер она не долази више са роговима, већ са медаљом мира.

Она не говори више хуљења, већ гугловим преводом речи „љубав“ у свим језицима. Али само један језик не разуме ; језик суза.

Јер сузе не можеш превести. Суза зна само једно: „Опрости ми, Господе!“

И зато трчи, Форесте, кроз овај свет у коме је саборска купола пала у сенку Брисела.

Где је папа добродошао, али је ава Антоније екстремиста. Где се мири све, осим покајника са Богом. Где је све инклузивно, осим Истине.

Трчи, јер су престали да сведоче Крв.

Сада сведоче статистике. Сада сведоче мејлови. Сада сведоче симпатије и стипендије. Али ниједан од њих неће сведочити кад Анђели затрубе.

Ти трчи, јер се звона више не чују. Јер су олтари претворени у бине.

Јер је јереј постао координатор.

А владика ; портпарол љубави без Крста.

И трчи, јер када један луди дечак трчи, сва небеса гледају и радују се.

Јер то значи да Вера није мртва.

Јер то значи да неко још памти шта значи бити Човек Божији.

Јер неко још трчи ка Празном Гробу.

Трчи, Форесте, трчи ; јер ово време не треба генерале.

Ох, да и тај Рај.

„Рај на попусту ; само данас: спасење без покајања!“

Ово јесте беседа једног безумног у времену великих попуста и малих покајања

Добро дошли, браћо и сестре, у Нову Апостолску Галаксију Понуде!

Само данас!

Само сада!

Рај по сниженој цени!

Купите једну свећу, добијате другу са осмехом. Ако донесете новчаник, не морате носити Крст.

Ако донесете сертификат, не морате доносити покајање.

Бонус поени за све који воле све ;осим истину.

Добро дошли у Цркву новог доба ; храм без светиње, жртвеник без Јагњета, и беседа без позива на покајање.

Овде је све лепо, чисто, укусно.

Олтар мирише на освеживач ваздуха са мирисом „мултирелигијског пријатељства“.

Покајање?

Ах, то је архаизам.

То је за оне старомодне монахе што живе у пећинама.

Ми сада имамо „унутрашњи процес самоприхватања“.

Исповест је замењена анкетом задовољства.

Хоћете мир?

Ми имамо светски!

Хоћете љубав?

Имамо универзалну!

Хоћете Истину? Хмм… то није у понуди, али можемо поручити ако баш инсистирате.

(Долази из Кине, стиже за 40 дана.)

О, блажени ви који не осуђујете никога ; јер ћете бити лајковани.

Блажени толерантни, јер ће вам бити дато да седите у првом реду на Екуменском фестивалу хармоније.

Блажени они који не знају шта верују ;јер ће се лакше прилагодити.

Где су сада сузе Марије Египћанке?

Оне су преточене у PowerPoint презентацију.

Где је крик Јована Крститеља?

Он је уклоњен због буке у околини.

Али не брините, браћо, не брините ;

Имамо „литургију без суда“, „молитву без бола“, „крштење без смрти“.

Имамо нову духовност ; без последица.

У нашој понуди:

-Причешће без поста.

-Јеванђеље без Крста.

-Свештенство без благодати.

-Црквене химне у лаунџ верзији.

И сви су срећни.

Сви се грле.

Нико не говори о греху, јер то вређа.

Нико не говори о паклу, јер то звучи негативно.

Нико не говори о Христу ; јер Он, авај, и даље тражи покајање.

А ја?

Ја сам луд.

Ја носим капут од џакова и вичем испред храма:

„Није све што блешти ; Благодат!

Није све што мирише ; Свето! Није све што је бесплатно ; од Бога!“

И људи ми добацују:

„Ћути, чича, квариш атмосферу!“

„Твоја реч није инклузивна!“

„Твоја молитва није акредитована!“

А онда вичем још више:

„Покајање! Покајање! Покајање није понуда! Покајање је врата!

Без њега ;ниједан попуст не води у Рај!“

И тако стојим, смешан и босоног.

Са иконом у једној руци, а у другој камен ; не да бацим, него да заплачем, јер и камење зна шта ми заборависмо.

И тај камен заплака те проговори, авај Боже изведи светско православље у Истину.

Јер кад се последња понуда заврши, и кад се угасе светла трибине,

остаће само једно питање пред Престолом:

„Јеси ли волео Истину?“

Ако јеси ; спасен си.

Ако ниси ; попуст ти не важи.

Ах’ ;„VIP улаз у Царство Небеско ; резервисано за одабране“

Добро дошли на црвени тепих спасења!

Ваш домаћин данас је нова, унапређена верзија Цркве:

„Црква 5.0 ; са више љубави, мање Истине!“

Улаз само за позване.

Госте примамо са препоруком.

(Светитељи без акредитације ; моле се да сачекају напољу.)

О, да, имамо сада VIP улаз у Царство Небеско.

Ту стоје епископи са светским одликовањима.

Ту су говорници са форумима у биографији.

Ту су свештеници са пет звездица на Google Maps.

У реду за „обичне грешнике“?

Хм… то смо укинули.

Превише су плакали. Кварили атмосферу.

Нису имали довољно „свестраначке свести“. Ни саборног духа.

Ни визит карте.

Свети Јован Лествичник?

Превише строг.

Свети Серафим Саровски?

Није добар у тимском раду.

Свети Максим Исповедник?

Екстремиста.

А ко је сада у врху листе?

Они што не верују ни у шта, али све прихватају.

Они што никада не псују, али ни Бога не помињу.

Они што верују у „нешто више“, али није пристојно рећи у шта тачно.

На питање: „Шта је Истина?“

одговарају: „То зависи ко пита.“

На питање: „Је ли Христос једини Пут?“

одговарају: „Има више путева до светла.“

А где је покајање?

У подруму.

Непожељно за јавност.

Мало „пружа осећај кривице“, а ми смо ту да се људи осећају лепо, не да се спасу.

И ја, будала, приђох томе храму и рекох:

„Опростите, има ли места за једног грешника?“

Ево задњи „црв“ овога века је пред вашим душама.

Погледаше ме, скенираше:

„Где вам је позивница?“

„Ко вас препоручује?“

–„Да ли сте активни на друштвеним мрежама?“

„Колико сте донирали?“

„Да ли сте у дијалогу са осталим верским групама?“

Рекох: „Имам само сузе и срам.“

Они рекоше: „То није довољно.“

И тако изађох, бос, и плаках.

А пред храмом стајаше један Стари.

И рече ми:

„Сине, Царство Небеско нема VIP улаз. Само уска врата. И много их је који их не виде, јер траже тепих, не Крст.“

И узех Крст.

И не гледах више у спискове.

Него у Њега који једини зна име мога греха и ипак ме зове да уђем.

Father Aleksandar, [11.7.2025. 17:33]

А кад сам заиста ушао, не у сали, већ у Тело Његово ;

тамо не беше камера, ни новинара, ни прозора.

Само Мир.

И Крв.

И Љубав ; не она од банера, него она од Распећа.

И чух глас:

„Ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га.“

Зато, браћо, ако вас не пусте на свечани улаз, не тугујте.

Сачекајте у мраку. Плачите. Грлите Крст.

Јер ту, иза олупаних врата покајања ; нема попуста, али има Бога.

„Издаја није почела пољупцем, него тишином“

Издаја није стигла с бичем.

Ни с распињањем. Ни с вапајем.

Не, браћо. Не, сестре.

Издаја је ушла кроз тишину.

Кроз ћутање оног који је знао ; али се насмешио.

Кроз поглед оног који је видео ; али је ћутао због „мира“.

Кроз руку оног који је држао Јеванђеље ; али није хтео да отвори уста, да се не би огрешио… о своју плату.

Апостасија је почела у олтару ; када је први пут нестала суза.

Не у Свету Земљу, него у земљу без Светога.

Када се епископ погнуо ; не пред Крстом, него пред планом развоја.

Јер данас више не гоне Цркву бичем.

Гоне је осмехом.

Славом. Признањем. Конференцијом.

И не вичу: „Распни Га!“

Него: „Оставимо разлике по страни!“

И не бацају камење.

Него гласове у Синоду.

О, где си, Свети Илијо, да опет викнеш?

Где је крик Јеремије? Где је плач Давидов? Где је горчина Јова?

Све је, веле, „молитвени дух“.

Али не Дух Свети ; него дух доброг утиска.

А издаја је постала литургијска.

Издаја са епитрахиљом.

Издаја са архијерејским благословом.

Издаја која мирише на нафталин и нову екуменску стратегију.

И док се Свети Оци покривају пепелом у кивотима,

нови учитељи говоре:

„Не треба делити.“

„Сви смо ми у Богу, свако на свој начин.“

„Ко си ти да судиш другоме?“

А ја, задњи црв, питам:

„А ко си ти да издаш Распетог у име љубави без Крви?“

Кад се Месија распео, сви су ћутали.

Сада се распиње Црква, а сви причају ; али не о Њему.

О темама.

О екологији.

О одрживости.

О дигитализацији богослужења.

О, ви што носите панагије, а не носите Ране!

Зар не чујете крв из земље како вапије?

Крв мученика.

Крв светаца.

Крв малих, непознатих праведника што више не могу да уђу у своју цркву јер је „у процесу дијалога“.

А ви говорите:

„Не плашите народ.“

„Немојмо бити фундаменталисти.“

„Све је то ; израз разноликости.“

Јеретике називате „братском црквом“,

а браћу у Истини ; фанатицима.

Па коме онда служите?

Царство Божије није консензус.

Огањ са Синаја није демократски.

Крст није симбол толеранције.

Он је суд.

И зато, ако нема више где да се говори ; говори улица.

Ако свештеници ћуте ; проговориће икона.

Ако епископи не виде; заплакаће мошти.

Јер Бог се не одриче Себе.

И кад последњи устане, последњи који виче у пустињи,

он ће викати:

„Господе, нисам те издао!“

И његов глас биће као труба над Јерихоном.

И зидови апостасије ће пасти.

А до тада; остани без ума.

Не у разуму света.

Него у безумљу Крста.

Јер само безумни за овај свет остају разумни за Бога.

„Непоколебива је Истина и не тргује са лажима“

Када дође час исповедања, онда реч ућути пред тајном Крста, а срце проговори језиком што га свет не разуме.

Јер Истина не мири Светлост са тамом, нити Храм Божији са идолима.

Она не силази у подруме дијалога, нити носи на себи банере братства. Она стоји, непомична као Стуб, и гори као Купина.

И кад сви клекну пред златним телетом светске љубави; она стоји.

„Ми нећемо ни мало уступити јереси, нити ћемо са њом имати заједницу, макар се и сав свет сјединио са њом.“

То каже не разум, него суза.

То не изговара теолог, него мученик.

Јер Црква није само Заједница, већ је Тело.

А Тело Христово не трпи прелом.

И ако се једна кост сједини са страним телом, гној почиње. Једна кап отрова у Чаши ; и не постаје то лек за све, него суд себи пијемо.

Зато онај што плаче над Чашом ; није фанатик. Он је чувар Крова што се више не види, јер су га прекрили светлосним ефектима.

И гле, кажу: „Љубав је све!

Љубав пре свега!“

Али не кажу: Која љубав?

Јер љубав без Истине ; није љубав.

То је прелест.

Љубав која не рађа распеће ;рађа Издају.

Љубав која не зна за Крст ; познаје само аплауз.

Дух Свети не силази на компромис.

Father Aleksandar, [11.7.2025. 17:33]

Он не благосиља сабрање где се не зна ни у шта се верује, ни Коме се моли.

Он није дух фестивала, већ дух пустиње.

Тамо где је тишина, где је срце на трепету, где човек више не брани своје мисли, него брани Тајну Тела и Крви.

„Ако неко не исповеда потпуну Истину, макар изгледао побожан ;он је већ отпао.“

Нису Свети Оци оставили Своје житије да би се цитирали на семинарима, него да би се пратили у изгнанству.

Они нису били екуменисти, него страдалници.

Они нису тражили консензус, него су молили за сужањство ради Истине.

И сада, када се све љуља, када се олтари отварају непосвећенима, када се нови језик уноси у богослужење ;не говори разум, јер је он већ корумпиран. Говори безумље Крста. Безумље које виче у тишини:

„Не могу са лажју!

Не могу са полуистином!

Не могу са духом овога века, јер он ми не да да дишем у Цркви!“

И ако останем сам, нека останем. Јер Црква није већина, него пуноћа. Она не броји присутне, него мери присуство Онога који гори, а не сагорева.

Зато, нека дође и овај век са својим кулисама.

Са својим катедрама. Са својим плакатима љубави без Крста.

Али знај: где год нема Крста ; нема Васкрсења.

Где нема исповедања ; нема благодати.

Где нема плача над јереси ; нема Духа Светога.

И на крају, када све утихне, и када последњи говорник ућути, чуће се један глас ;као дах, као суза, као крик душе:

„Господе, нисам Ти додао ништа, нити сам одузео. Сачувао сам Те онаквим какав јеси.“

И тада ће пасти зидови.

И тада ће анђели отпевати не нову, него вечну песму.

А ми ћемо бити не на форуму, него у Царству ; јер смо били безумни за свет, али разумни за Бога.

А ти Форесте трчи и даље и не стај јер је све док трчиш са тобом су сви Свети исповедници и мученици.

И не бој се Форесте …само трчи…трчи ка Христу.

Извор: Седма Сила

---