Аутор овог чланка давно је наговестио да су ратови: Израел-Иран, Русија-Украјина обичне позоришне представе.

И упозорава: Погибије, иако би могле бити и стварне, не мењају чињеницу да лидери претпостављених зараћених земаља сарађују у стварању великог телевизијског спектакла, добро пазећи да не нанесу штету олигарсима. Већина људи у читавом свету претворена је  у програмабилне роботе, који живе у вечној садашњости, неспособни да се сете прошлости, а поготову да је разумеју.

Али и пита: Шта се тренутно догађа? Да ли сте сви ви наивни? Да ли је ико од вас читао 1984?

Како време пролази, а пролази све брже, тако да је све теже пратити оно што га испуњава, она лажна синтетичка стварност се толико деформисала да је чак и њеним креаторима све теже да ту своју креацију контролишу. Толико су се упетљали у лажима, као главним саставним деловима те илузије, тако да ни њима самима није више јасно да ли уопште постоји она права реалност и како би она могла са изгледа. Све се изгледа потпуно отело контроли јер, као да су лажи почеле да се саме од себе неконтролисано стварају, те им више нису потребни креатори. Једном речју отарасили су се оних који су их креирали и измишљали, нису им више потребни.

Тако да би се грчки филозоф Платон, коме је још пре 2,500 година пало на памет да  користећи метафору пећине, на чијим зидовима се уз помоћ сенки продуковала илузија стварности, уколико би се којим случајем обрео у 21. веку, сигурно нашао у чуду, јер не би могао да верује у шта се изродила његова наивна метафора, да у далекој будућности неће више бити потребни они који ће производити илузију лажне стварности, да ће се та илузија производи сама од себе, то јест самогенерисати и да више никоме неће бити могуће, чак и кад би хтео, да изађе из његове пећине на површину, где се налази она права реалност, јер те реалности неће ни бити.

Не тако давно слику те праве реалности је било могуће наслутити, јер је још увек постојао онај такозвани плурализам  различитих мишљења, у чијем сучељавању се покушавала докучити та права реалност. Постојала су и алтернативна тумачења стварности, која су такођер могла помоћи оним радозналима да је докуче. Данас су нажалост, све је очигледније, нестали  и тај плурализам различитих мишљења и та алтернативна тумачења стварности, јер су и ти тумачи, како они такозваног главног тока, тако и они алтернативни, заједно са својим следбеницима почели одједном да, попут папагаја, причају потпуно исту причу, која у потпуности наликује поменутој илузији, у чијем стварању као да сами попут саучесника учествују.

Због тога је оним ретким, који сматрају да не припадају тој изненада створеној менталној синергији и колективном когнитивном колапсу, постало немогуће да пронађу алтернативна и дисонантна мишљења прегледом било каквих медија, јер сви причају исту причу. Једини начин да их можда пронађу је да, уместо да читају те њихове приче, погледају само наслов и, прескочивши чланак, прегледају коментаре, који се још увек могу наћи на дну интернет страница тих чланака. Тако се десило да је аутор ове приче, који спада у ту групу ретких трагача за оном реалношћу, која можда ипак постоји изван велике Платонове пећине, у таквом једном покушају успео да нађе истомишљеника. Он је помало фрустриран на овакав начин реаговао на један чланак:

„Да закључим, и аутор и коментатори показују наивност деце предшколског узраста.

Ја сам први који је приметио да су ратови: Израел-Иран, Русија-Украјина обичне позоришне представе.

Погибије, иако би могле бити и стварне, не мењају чињеницу да лидери претпостављених зараћених земаља сарађују у стварању великог телевизијског спектакла, добро пазећи да не нанесу штету олигарсима.

И да поновим, шта се тренутно догађа? Да ли сте сви ви наивни? Да ли је ико од вас читао 1984?

Моја теорија је да је већина људи у читавом свету претворена у програмабилне роботе, који живе у вечној садашњости, неспособни да се сете прошлости, а поготову да је разумеју.

Нема никога нормалног са којим бих могао да поразговарам.” 

О атомској превари

Малобројни истомишљеници тог коментатора ће свакако уживати  у најновијем  телевизијском спектаклу, у којем лидери такозваних зараћених страна мајсторски играју улоге у представи, намењеној за попуњавање садржајима вечне садашњости у којој живе они програмабилни роботи, или стварање дигиталних варијанти оних сенки са зидова Платонове пећине. Ради се о инсценираном рату на Блиском истоку између Израела и Ирана. Поред силних ракетних напада, које зараћене стране размењују према договореној шеми, од којих се уз помоћ усавршених техника данас могу правити много убедљивији видео спектакли, него што је то било могуће у прошлости, свакако да је најинтересантнији детаљ у тој представи помињање  нуклеарног оружја и атомских боби, те са њима повезаних армагедона, али и уништавања постројења у којима једна од зараћених страна, која не поседује те магичне бомбе, очајнички покушава да их направи.

Због тога поменути малобројни истомишљеници вероватно неће моћи одолети да се још једном подсете можда највеће преваре у читавој историји човечанства, а то је атомска бомба. Игром случаја данашња такозвана атомска претња, која се надвила над читавим човечанством, се догађа на осамдесету годишњицу конструисања и прве употребе атомских бомби. Било је то 1945. године. Као што је познато, група физичара, окупљених око Роберта Опенхајмера је током Другог светског рата покушавала да конструише атомску бомбу, која ја требало да буде најразорније оружје икада направљено. Те бомбе су, како је у историји остало забележено, коначно направљене на самом крају рата и прве две бачене на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки почетком августа 1945.

Међутим, поред те такозване званичне историје, која углавном представља део оне  имитације стварности са зидова Платонове пећине, на срећу оних малобројних, које занима како изгледа реалност изван пећине, као и стварна историја, која јој је претходила, постоји и алтернативна историја, на чијим страницама могу да нађу и сазнају шта се стварно у прошлости догађало. Што се поменуте атомске бомбе тиче, у тој историји се може наћи много релевантних и научно утемељених података који недвосмислено доказују да на Хирошимуми Нагасаки нису бачене никакве атомске бомбе, као и да атомска бомба није никада направљена, то јест да је такозвано нуклеарно оружје чиста измишљотина.

О томе се данас може на претраживачу Гугл наћи безброј писаних и материјала, тако да такво тумачење не представља никакву строго чувану тајну, већ паралелну верзију оне поменуте званичне историје. О томе су недавно написане и две књиге. Најновију је 2020. године објавио канадски  професор биохемије Мајкл Палмер (Michael Palmer). Књига носи наслов: „Hiroshima revisited: the evidence that napalm and mustard gas helped fake the atomic bombings” (Поново о Хирошими: доказ да се уз помоћ напалм и сенф гаса створила лажна представа о атомском бомбардовању). Као што се из наслова наговештава, Палмер је у тој књизи на 350 страна опширно и детаљно на научан начин, користећи и оне званичне податке, као и оне незваничне до којих је успео доћи, доказао да се у Хирошими и Нагасакију августа 1945. нису десиле никакве атомске експлозије, већ да су та два града сравњена са земљом користећи класичне бомбе, углавном оне запаљиве, зване напалм, са којима су претходних месеци сравњени сви остали јапански градови, а било их је 66, како су прецизни историчари утврдили.На Палмерову књигу надовезао се Акио Накатани, професор примењене математике и статистике, са својом књигом „Death Object: Exploding the Nuclear Weapon Hoax” (Објекат смрти: Превара о експлозији нуклеарног оружја), у којој је отишао корак даље од Мајкла Палмера и  доказао да конструкција атомских бомби у принципу није могућа и да оне у ствари и не постоје. Он се у својој књизи углавном бавио техничким питањима неуспелих покушаја да се направи атомска бомба  и о свему ономе што се догађало током реализације пројекта Менхетн.

Он је на елегантан начин доказао да је процес цепања атома или фисије, који се одавно користи у цивилне сврхе у нуклеарним реакторима за производњу електричне енергије, немогуће на такав начин контролисати да би се, усклађивањем многих околности и усмеравањем свега онога што се теоретски могло догађати у том процесу, у једном тренутку ослободи огромна и незамислива количина енергије, која би ту бомбу учинила много разорнијом од свих до тада кориштених.

А као математичару му се учинило неприхватљивим да поверује да се све то могло урадити са врло примитивним рачунским средствима којима се располагало у то време, јер су се први електронски рачунари у Лос Аламосу појавили тек 1947. и 1948.  године, дакле неколико година после наводних првих успешних експлозија, а били су сувише спори и често су се кварили.

Али до кључног доказа да атомске бомбе нису могле бити бачене на Хирошиму и Нагасаки дошао је Мајкл Палмер, након што је написао и објавио поменуту књигу. Он је дошао у посед једног документа о специјалном састанку одржаном 31. маја 1945, на којем су били присутни кључни људи из тадашњег политичког и војног естаблишмента, а тема је била напредовање пројекта Менхетн, јер се приближавало време планиране употребе првих атомских бомби. Од научника, који су били носиоци пројекта, били су присутни Роберт Опенхајмер,  Енрико Ферми, Ернест Лоренц и Артур Комптон.

Свакако да је најупечатљивији део тог документа у којем се у закључном делу наводи шта је пред окупљенима изјавио Артур Комптон, добитник Нобелове награде 1927. за откриће по њему названог  Комптоновог ефекта расејања (Compton scattering), због тога неоспорно најважнији члан научничког тима, који је само формално предводио Роберт Опенхајмер:

„Др Артур Комптон је објаснио различите фазе тренутног стања у реализацији пројекта.   Прва фаза представљала је одвајање уранијума U-235. У другој фази се користио специјални сакупљач „breeder” за производњу обогаћених материјала из којих би се добијао плутонијум. …. Процењује се да би, због извесних техничких и металуршких потешкоћа, од јануара 1946. требало од једне до једне ипо године да се докаже ефикасност прве фазе, тако да би требало укупно још три године да би се добила потребна количина плутонијума. То значи да би нашим такмацима требало барем шест година да нас стигну.”

Шест недеља касније, 16. јула је у пустињи Њу Мексика извршена прва пробна експлозија новоконструисане атомске бомбе, зване Тринити, а након три недеље, 6. августа, је прва атомска бомба бачена на Хирошиму. То је било тачно три године пре него што је према Комптоновом сведочењу требало да се произведе довољна количина плутонијума.

Најоригиналније и можда најуверљивије доказе о превари званој атомска бомба је понудио независни истраживач Мајлс Матис  (Miles Mathis), који је ту превару доказао анализом фотографија експлозија атомских бомби до којих се могло доћи и које су биле делови званичних докумената. На самом почетку своје приче Нуклеарна превара (The Nuclear Hoax) он наводи један интересантан податак који је сам открио, а то је мала војна постаја сакривена на брдима изнад Лос Анђелеса – Lookout Mountain Air Force Station, која је изграђена 1941. године да би се у њој правили филмови за владу. Она је проширена и модернизована 1947, када је бригу о њој преузела ЦИА. Од тада се тамо произвело на хиљаде пропагандних филмова, и то се не крије. У тој фото-видео мануфактури су према Матису произведени сви потребни материјали кориштени, осим за пропагандне сврхе, и за подупирање свих могућих превара, укључујући и нуклеарну.

Током више од десет година, између 1946 и 1958 на пацифичком атолу Бикини су вршени нуклеарни тестови, чему је  Матис је посветио посебан текст под насловом: The Bikini Atoll Nuclear Tests were Faked, објављен јуна 2014. Прва два теста су обављена тачно годину дана након оне такозване прве експлозије атомске бомбе у пустињи Њу Мексика. Прво је 1. јула 1946. детонирана бомба Ејбл (Able), и то изнад морске површине на висини од 520 стопа (око 150 м). Друга, названа Бејкер (Baker) је детонирана 25. јула испод морске површине на дубини од 90 стопа (27 м). Обе су биле снаге 23 килотоне динамита, дакле нешто јаче од бомбе бачене на Хирошиму и обе су детониране на одаљености 3,5 миље (5,6 км) од обале.

Посматрајући и упоређујући званичне фотографије печурки и призора тих двеју експлозија може се на први поглед приметити да је фотомонтажа рађена на истој фотографији, јер је плажа и све оно што се на њој налази потпуно идентично на обе фотке (дрвени објекти, пловећа платформа, палме). Али, има ту један проблем, како се Матису чини, и то велики. Након експлозије Ејбла у ваздуху и оне импресивне печурке, према званичном сценарију она плажа је требало да буде потпуно уништена, како од тсунамија високог барем неколико десетина метара, тако и од механичког и топлотног удара.  Међутим, 24 дана након те експлозије, приликом експлозије Бејкера, плажа изгледа нетакнута, све је на свом месту.

Да ли је све то могуће?   Наравно да је могуће, уколико се такве фотографије монтирају у поменутој фото лабораторији Lookout Mountain Air Force Station у брдима изнад Лос Анђелеса.

Матис је у својим фото студијама анализирао на стотине таквих фотографија, на основу чега је непобитно закључио да не само да није било оних првих детонација  атомских бомби изнад Хирошиме и Нагасакија, него није било ни Тринитија, ни Ејбла, ни Бејкера, ни 23 пробне детонације на атолу Бикини, колико их је званично пријављено и „фотографисано”, а такођер није било ни једне сличне детонације извршене под тим именом икада и игде у свету. Јер, атомска бомба као употребиво оружје за масовно убијање и деструкцију, засновано на физичкој теорији нуклеарне фисије, једноставно не постоји. Она постоји само у машти и вештачки кондиционираној перцепцији савременог човека створеној ради лакше манипулације масама и остваривања других закулисних циљева.

Детаљна прича о тој превари је објављена у 4 наставка:

МИЛОВАН ШАВИЈА:Атомска бомба – Деконструкција једне преваре

МИЛОВАН ШАВИЈА:Атомска бомба – Деконструкција једне преваре  (2. део)

МИЛОВАН ШАВИЈА:Атомска бомба – Деконструкција једне преваре (трећи део)

МИЛОВАН ШАВИЈА:Атомска бомба – Деконструкција једне преваре  (4.део)

 

Извор: Седма Сила

---