Оснивање Бошњачке академије наука и умјетности (БАНУ) и изјаве да је то резултат, прије свега, великих амбиција муфтије Муамера Зукорлића, наводе нас на питање шта је старије, кокошка или јаје. За потписника ових редова, као вјерујућег човјека, ту нема дилеме. Зато и у овом случају, прије свега, постоји „Виша сила“. Виша сила су Турска и неке друге. Оне за циљ имају аутономију тзв. Санџака и његово повезивање са Федерацијом БиХ, Косовом и дијелом Македоније гдје су Албанци – муслимани већина.

Иначе, како другачије објаснити чињеницу да у Сарајеву већ постоји Академија наука и умјетности БиХ и да се поред тога оснива БАНУ, са сједиштем у Сарајеву и Новом Пазару, него да актери тих догађаја желе да тзв. Санџак и Федерацију БиХ повежу не само економски и културно, већ и политички, при томе дијелећи Дејтонску БиХ. Зато БАНУ, као каменчић у мозаику који се зове Зелена трансверзала, представља врло важну ствар и очигледну политичку инспирацију. Од „Више силе“ Муамеру Зукорлићу, као способном и амбициозном човјеку, само је додијељена улога, да уз учешће још неких, оживотворе „Зелену трансверзалу“, о којој је писао Алија Изетбеговић.

Нажалост, власт у Србији жмури и жмуриће на овај процес. Зна она да је то пројекат „Више силе“. Зато Зукорлић неће трпјети никакве посљедице. Браниће се они да законске санкције нису добар метод, да би оне Зукорлићу дале само већа крила. Произилази да су властима у Србији „везане руке“, да ништа по том питању не могу урадити. Али човјек и везаних руку може да се бори, а поготово држава или један народ. Ту није ствар амбиције једног муфтије, већ жеља власти да се супротстави процесу разбијања државе Србије и њене територије.

Међутим, народ се може мотивисати да брани себе, своје интересе и своју земљу. У овом времену, држава, а поготово народ, не смију да покажу слабост и прикажу се као плијен многим екстремним групама које се налазе међу националним мањинама или народима у Србији, односно окружењу. Потребан је озбиљан и одговоран приступ и према Рашкој области. Ту област, захваљујући и комунистима, многи зову санџак са великим почетним словом. Не треба да нас изненађује реторика појединих учесника БАНУ, која заправо трује међунационалне односе, и то не само у Рашкој области. Било је такве реторике и прије. И не само реторике.

Познато је да је у току Другог свјетског рата било појединаца Бошњака – муслимана који су починили ратни злочин над цивилима и свештенством и да за то нису никада одговарали. Треба истаћи да је у том периоду било и Бошњака – муслимана који су признавали српску државу и прихватали је природно као своју, осјећајући се у њој слободно у сваком смислу. У данашње вријеме, држава и српски народ требају његовати такве појединце, како би их било што више.

Треба им пружити руку и створити природни амбијент за успјешан заједнички живот, у којем се поштују национална и вјерска права других. Исто тако, ти други треба да знају да је Косово и Метохија колијевка духовности, а Рашка колијевка државности српског народа. Довољно је споменути стари Рас као главни град Србије. На тај начин спријечило би се ширење екстремизма и могућност дестабилизације тог простора, а ни приче о националној угрожености не би наишле на плодно тло. Србија би била политички стабилна, што је предуслов за економски и сваки други напредак. А сваки грађанин, без обзира којем народу припадао и које је вјероисповијести, био би слободан и окренут себи, породици и друштву, те свеукупном бољитку.

Међутим, по досадашњим поступцима, изгледа да власт нема такву жељу. Можда је тако и боље, јер то лоше преобразиће се у добро, тако што ће се у српском народу брже појавити нове политичке снаге, некомпромитовани, млади људи који желе добро свом народу и свим другим грађанима и имају храбрости и знања да то и остваре.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш