Недобрый дух Хельсинки

Три приче

18.07.2011. год.

I КИНА - гигант на стакленим ногама?

Да ли овакав наслов, без жеље да буде злурад, може бити тачан? Тешко је тврдити. У недељу 17. 07. прочитао сам текст у којем се каже да је Кина осудила сусрет предсједника САД-а Барака Обаме са тибетанским духовним вођом далај ламом, оцијенивши то као грубо мијешање у унутрашње ствари Кине. Ово ме подсјети на моју скромну причу испричану неколицини другара у задње двије године. Она изгледа наоко нереална, хаотична и иде отприлике овако.

Кина ће брзо ући у велике проблеме. Центри моћи који управљају финансијским токовима и свјетским догађајима, који нису везани ни за једну државу, ни за један народ, или религију, а сада су највећим дијелом стационирани у САД, сутра се могу настанити на било који дио земаљске кугле, јер цијелу Земљу и сва њена природна богатства сматрају својом. Без обзира на то што сада није тако, они желе успоставити такав свјетски поредак. Већ се одавно прича. Једна свјетска влада, једна религија, или боље једна филозофија (кажу филозофија без бога најчешће води у лудило, али о томе други пут), једна монета (можда и без ње), један службени језик, јединствено свјетско тржиште итд.

И такав центар моћи, чини ми се, Кину већ више година увлачи у замку и полако „везује јој руке“. САД и друге земље отварају своја тржишта за кинеску робу. У ту робу уложен је конкретан рад вриједних кинеских радника који су врло скромно плаћени. Неко ко не познаје, мени драг кинески народ, рекао би да је то чиста експлоатација, диктатура, или још горе ново робовласничко друштво. За ту извезену робу држава Кина, или издвојене групе и појединци добијали су најчешће доларе. С обзиром на огромну количину робе добили су и велике количине долара. Још деведесет и неке године начуо сам да је стварна вриједност долара испод 5% номиналне вриједности, односно од оне која пише на том папиру. 2000. године већ се причало да је та вриједност долара око 2%, данас се нагађа да ли испред једноцифреног броја има нула. Питање је времена и одлуке центара моћи када ће долар доживјети свој крах. А онда не само да су вриједни Кинези скоро бадава радили већ и држава Кина и њена привреда на специфичан начин издржавали су САД и многе друге. На тај начин Кина би остала без „стабилне ноге“ у виду стабилног долара и у овом случају испоставило би се да је у питању „стаклена нога“ у виду маловриједног долара.

Сада Кина покушава да се ријеши огромне количине таквог долара. Међутим, то иде тешко. Чак постоји могућност да се обезвриједе државне обвезнице САД које је куповала Кина, и то на начин да САД направе заокрет у монетарној политици тако што не би стављале у оптицај нове количине долара. Због тога, САД не би могле да измирују све своје обавезе, дошло би до инфлације и пада вриједности државних обвезница.

Друге „стабилне ноге“ оличене су у дисциплини и љубави према раду вриједних кинеских радника. А шта ако неко ко не познаје кинески народ каже то је оличење диктатуре и нагона за преживљавање. Ако се центар моћи умијеша у унутрашње ствари Кине и наиђе на плодно тло, може ли доћи до побуне у стварним или лажним жариштима, или онима која само тињају, на простору Кине. Тада би то биле „стаклене ноге“. Кинеско окружење, ближе и даље (Авганистан, Пакистан, Индија, Русија…) није предмет ове причице.

Дакле, центри моћи ако хоће да успоставе нови свјетски поредак морају срушити стари. Да би се нешто срушило мора се показати да не ваља, да се доведе до апсурда. Рушење старог поретка највјероватније иде већим или огромним сукобима. Да би дошло до сукоба народи морају бити незадовољни, људи да немају посла, да изгубе смисао постојања. А да би се дошло до тога требало је наметнути потрошачки менталитет (путем медија и на друге начине), на свјетско тржиште избацити робу мултинационалних корпорација, односно робу коју индиректно обезбјеђују споменути центри моћи. Обезбиједити државама и народима новац у виду кредита али под условом да они који добијају такав новац исти користе за потрошњу и друге ствари због којих ће само дубље ући у проблеме и већу зависност. Циљ је између осталог уништити домаћу производњу, сточни фонд, пољопривреду, привреду. Државе и народи врло лако могу ући у дужничко ропство и промијенити власничку структуру драгоцјених природних богатстава. Да ли је то смишљена својеврсна отимачина природних богатстава центара моћи од многих држава и народа. Што се тиче производа, од прехрамбених до индустријских, којим мултинационалне компаније снабдијевају свијет, центри моћи кад год хоће (кад униште домаћу производњу многих држава и народа) могу пресјећи доток тих производа. А онда наступа глад, хаос, рат и покушај успоставе новог свјетског поретка.

Није искључено да центри моћи покушају Кину увући у стварање свјетског поретка, онај који симболизује један, један, један. Или је покушају изнутра разбити, или створити ситуацију у региону такву да се мора окренути против сусједа.

Моја безначајна маленкост жели добро Кини и кинеском народу, а остваривање тог добра видим у посебној сарадњи са Русијом и неким другим земљама. Овај текст наводи на закључак да свјетска економска криза која је отпочела 2008. године никако није случајна, већ произведена од центара моћи који управљају свјетским финанцијским токовима и другим свјетским догађајима те да ће се одвијати у таласима док не дође до једног свјетског економског цунамија.

II ДРУГИ ЋЕ ПЈЕВАТИ ПЈЕСМУ

Повод је реченица Ненада Чанка „само се Војводина зове дом“. Питам се која Војводина? Јер она која је у завршној фази да се у њој промијени власничка структура земље: неколико фирми, неколико људи који имају велике површине земље у Војводини задужени су код банака, хипотека је земља. Новац не могу да враћају банкама и питање је времена када ће те банке, односно они који стоје иза њих, постати власници земље Војводине. Тада ће они пјевати пјесму „само се Војводина зове дом“.

III ЊЕГА НЕЋЕТЕ УЛОВИТИ

Повод ове причице је изјава Расима Љајића и Ивице Дачића у којој се каже да је интезивирана потрага за хашким оптужеником Гораном Хаџићем и у којој се позива да се преда. Чини ми се да Горана Хаџића власти Србије неће никада „уловити“. Не зато што неће него зато што не могу. Његов психофизички склоп ми даје за право то да кажем. Горан Хаџић је врло способан, издржљив, физички спреман и мудар индивидуалац. Не вјерује никоме и спреман је да преживљава дуго година сам, било у ненасељеним предјелима, било у великим градовима. Он неће да има никога везаног за себе преко кога би службе могле доћи до њега. Мислим да неки странци тако нешто и знају, али без обзира на то даље условљавају власти Србије да испуне своје хашке обавезе.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш