Пише: Милорад Антонић

Кад навијачи  после утакмице  направе хаос у граду, полиција их хапси а ми их називамо хулиганима. А кад нападну неког грађанина као што је случај са Брис Татоном, па тај несрећник погине  хилиганима се суди и постану убице.

Кад у кафани две групе за истим столом уђу у расправу јер су неистомишљеници, па дође до туче и демолирања кафане, полиција их хапси и називамо их насилницима.

А кад опозициони политичари јавно у Скупштини Србије бацају димне бомбе,разним недозвољеним средствима угрожавају животе посланика а нису процесуирани они ,као и ученици који демолирају учионицу у Лесковцу а студенти скупштину Новог Сада па кад тако пет месеци  блокадама јавног живота и државних установа широм земље, насиљем над физичким лицима зато што су неистомишењници исказују свој академски  пијетитет према жртвама несреће у Новом Саду не бивају просцесуирани,чак су неки и помиловани.Шта су они?

Да је због све  већег обима мржње  коју производе болкаде дошло до трагедије да ли би погинулима студенти исказивали пијетитет или би оптужили другу страну да их је убила?Сами просудите!

Десило се то што се могло и претпоставити. Генерација талога и мржње испливала је на  површину,а град отвореног срца постао је  град мржње?!

Наше јуче, данас и сутра привиђа ми се као време кад талог исплива на површину.

Нешто слично ми се привиђало и у децембу прошле године https: //sedmasila.rs/epidemija-mrznje-u-srbiji-nezadovoljstvo-svime-sto-je-nase-i-strah-od-moguce-srece/ када је постала приметна а нелогича количина и облик  мржње према власти у Србији и њиховим опцијама. И  тада, и сада али и уназад дуже времана многима је постала чудна количина и облик мржње према властима у Србији и истовремено   одсуство било какве критике на  исто тако недоличну још и бруталнију мржњу из суседних нам земаља како према власти тако и премам нашем народу. И на то сам се чудио ,па ми је преко вибера стигла порука.https://www.viber.com/invite/ 592211b3232d94efa23 182ea45 ca43932d328a84fa14dc 36729293fa 58bc9691: „Турци су нам секли главе и  набијали на колац-500 година.Не мрзимо их.Хрвати нам вадили очи и клали нас.Не мрзимо их.Немци су нам направили стратишта у Краљеву, Крагујевцу, Крушевцу… Не мрзимо их. Али сад Србин има непријатеља у лику другог Србина…кога мрзи. Али баш га огромно и нескривено мрзи. А није га клао ,вадио му очи,набијао на колац ..али га мрзи.Ало бре о чему се ради?! Јебала вас и политика и  стране…Одакле ОВОЛИКА МРЖЊА?“.

Колико год је ова порука указивала на разлоге  толико ме зачудила. Зар људи и тако размишљају? И тумаче све што нам се у последње време дешава. Али  ме мој  пријатељ професор, подсетио:

СРПСКО ПРОКЛЕТСТВО:

Вожд Карађорђе је подигао Први српски устанак 1804, али није ваљао, па је убијен у Радовањском лугу 1817.Његов наследник Милош Обреновић није ваљао, па је присиљен на абдикацију 1839.Његов наследник кнез Александар Карађорђевић није ваљао, па је је смењен на Светоандрејској скупштини 1858. Његов наследник Михаило Обреновић није ваљао, па је убијен у Кошутњаку 1868.Његов наследник Милан Обреновић није ваљао, па је присиљен на абдикацију 1889. Његов наследник Александар Обреновић није ваљао, па је убијен 1903.Александар Карађорћевић није ваљао, па је убијен у Марсељу 1934. Његов наследник кнез Павле Крађорђевић није ваљао, па је свргнут пучем 1941.Његов наследник Петар Карађоревић није ваљао, па је свргнут у револуцији 1941-1945.Тито није ваљао, па су и њега хтели да смене. Његови наследници, председници република и покрајина нису ваљали, па их је Милошевић свргнуо у „антибирократској револуцији” 1987-1989. Милошевић није ваљао, па је свргнут у пучу 2000.Зоран Ђинћић није ваљао, па је убијен 2003.Коштуница није ваљао, па је смењем после две нестабилне владе 2008.Борис Тадић није ваљао, па су неки желели да дође неки „бољи”.Тај „бољи” је дошао 2012. Био је то Томислав Николић, али ни он није ваљао, па је дошао нови, „бољи”.

Схватио сам овај његов осврт као указивање на наше спрско проклетство. Али, не  мучи   само мене ширење и корени мржње и потреба суочавања са истином. И  портал „борба за истину“ (види: https:// borbazaistinu.rs/ category/ clanci/istorija/ размиша исто али подсећа на потребу суочавања са истином и наводи пример оснивача динанстије Обреновића: „Милош  није убио само свог венчаног кума Карађорђа и првог српског владику Мелентија, већ и многе највеће јунаке српских устанака попут Петра Молера, Павла Цукића, Младена Миловановића итд, а број Срба које је предао Турцима се може само претпоставити…“

Непосредни извршилац је био његов плаћени убица Марко Штитарац који је увече 16. јуна 1816. године, у време када се владика у својој келији ноћним молитвама припремао за починак, ујахао у владичански двор. Два дечака искушеника, тј. ђака, Мита и Милета су вриснула када су угледала Штитарца са ножем како се пење ка келијама. Марко их је обојицу пребио на смрт. Затим се попео у владичанску келију и ухватио владику који је, када је чуо вриске, покушавао да се сакрије у оџаку. Великим бројем убода Марко Штитарац је заклао првог српског владику. Након тог чина, говорио је да је децу умлатио, ”тек да је више крви”.

Ни мало пријатно. Јер професор указује на то да прошлост у нама није само историја већ и генетски код. Уз суочавање са постојећом и том истином истина јејош гора јер ништа не указује на смањење обима и злочина мржње. Тада у децембру прошле године и сада остао сам без одговора на питање   да ли то значи да нас наше садашње  стање свести  у коме се налазимо води  у катастрофално и константно стање мржње. Било је тако јасно к’о дан. Да се разумемо. Није први пут да се деси породично убиство, али да ћерка закоље мајку?! То и није баш уобичајено! Нису директори школа, наставници и професори увек били свима омиљени. Али они који их нису подржавали нису их тукли и понижавали. Шта то значи? Значи ли то да су неки који су, до јуче нормални, постали злобни? Нису баш сви ђаци  увек волели школу, али из ње генерације и генерације, баш сви, носе најлепше успомене и љубави. Шта то значи? Да данас из ње носе мржњу! Јер тамо последњих година нема љубави. Ни према школи,ни према наставницима а све мање је и међу ђацима. Очигледно је да су  њима лепе успомене демолиране учионице у Лесковцу, изазивања несрећа на улицама, међусобне туче ,наношеље бола и муке вршњацима. Да ли то значи да  ће академски грађани и средњошколци  уместо прича о првим љубавима, пријатељствима и другарству у школама и на студирању причати својој деци како су директора школе и наствнике гађали камењем и јајима, позивали на убиство председника државе? Хоће! Јер за њих не постоје лепше успомене од овде поменутих! За њих су  зло и мржња  романтични део њиховог живота. На сву и велику жалост поруке и инструкције на који начин и како испољити  мржњу и спровести свргнућа државника у Србији, које сам ја али и многи други добили, деле се, не као опомена  него као узор.Вредност и достигнуће .Још горе је то што такве поруке шаљу родитељи те деце ,па  је утисак  да се такве поруке и оне горе поменуте из историје деле  као подсетници како би се доказали наши генски  корени да се  убијамо по већ опробаној  „формули“-„Бог на небу кум под земљом“ -коју по мишљењима многих као проклетство  или неки чудан генетски запис одавно носимо у себи.

Тако су злочини и мржња  у Србији, у 21.веку, постали квалитетан цивлизацијски напредак!

И ево. Само неколико месеци од новембра довољно је за поређење. Академски грађани студенти почели су да указују на потребу пијетета (његов недостатак сами су измислили) према жртвама трагедедије у Новом Саду,  да би  се данас  понашали као свете краве са незапаћеним  присуством  мржње према народу своје земље. Оне који не мисле као они не виде као људска бића, најмање као своје сународнике. Политичке лидере мрзе и вређају убеђени да имају право на то јер су они крви за све а  себе као макар и посматрача не виде у тој кривици. То је као кад незаинтересовано пролазите  поред човека који је пао на улици, па у несвесном стању умире. Неукаљано људско биће ће прићи и пружити му помоћ, а сејачи мржње, oni iz taloga, проћи ће незаинтересовано.Сликати и послати даље. Барјактарти такве мржње-наши академски грађани- понашају се као да су попили сву памет света и што је најгоре срећни  су и задовољни  због таквог расположења. Сурово али  истинито -поносе се својом мржњом! Уживају у њој. На нашу жалост нису једини. А стручњци педагози и психолози у школама примају плате . Знам случај да је ученику који је због изазивања нереда избачен са часа,a психолог mu, на разговору дао бомбону и тражио од њега да обећа да се то што је урадио никад неће поновити. А држава као да ne primećuje тај талог да је њени прогресивни млади људи не уважавају. И не покушава да им скрене пажњу са исконских корена мржње као што је она код  Обреновића.

Нема места а поготово одговора на питање где је крај таквом расположењу и уживању у мржњи! А мржња све бруталнија и трагичнија.

Генратори мржње-родитељи

Наравно памтимо и жалимо за временима када су се родитељи поносили својом децом зато што су  добри ученици. Продавали  су краве и њиве  да би их послали на студије. Данас се поносе тиме што су нашли „добру везу“  да им дете буде одличан ученик. И мисле да су тиме извршили своју родитељску улогу. А од када је то пракса да и професори и родитељи подржавају ученике да не иду на наставу? Од никад и нигде! Па управо су родитељи зачели корупцију подмићујући лекаре да добију оправдање за изостанак њиховог детета због болести из школе. Школе су опремали компјутериима и ПВЦ столаријом и тако својој деци обезбедили  да буду добри ученици- Вуковци него шта.

Ко таквим навикама и вредностима родитеља и деце стане на пут тај не вреди, заправо вреди –заслужио је да га мрзе

Ко таквим родитељима и њихвој деци обезбеди довољно „материјала“за мржњу свих осталих тај је вредан пажње. За њега се треба борити! То је тенденција генерације талога и муља која је испливала и плива по површини. „Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг’о се трули задах пропадања, Умрли су сви хероји и пророци. Развило се црно време опадања.“ ,написао је Владислав Петковић Дис у песми  „Наши дани“, 1910,( види:  https://sedmasila.rs/disovi-i-nasi-dani/ ).

Можемо на тренутак занемарити  такво стање свести код  таквих  студената  и средошколаца јер  једноставно они који су им били „добра веза“ криви су колико и њихови родитељи. Али не може да се занемари задовољство родитеља таквим вредновањем  резоновања њихове деце. Зато стање свести њихових родитеља намеће неизоставан и егзактан одговор на питање: да ли ,а све личи на то, родитељи мисле да су своју обавезу завршили тиме што су нашли  „добру везу“ да заврше школу као одликаши? Да не улазимо у  детаље о, чини се, потреби за нормалним породичним разговором о породичним људским вредностима нпр. о томе зашто родитељи немају комуникацију са својом децом, или је она погрешна? Па зато што су убеђени да су се обезбеђењем „добре везе“ искупили за све. Наравно да посматрајући такав њихов однос не може а да се не примети огромна количина немоћи и страха да ће их „изгубити“. Откуд код родитеља толики страх питање је за друге позваније. Све може бити разумљиво само не и губитак потребе да разговарају са својом децом! Тиме је  изгубљен традиционално најплеменитији осећај о породичном припадању. Родитељи су изугубили ауторитет па по овоме што данашња деца, раде без обзира да ли су малолетна или не, очигледно је да им је важније шта ће рећи околина, пленум и средина него родитељи.

Град отвореног сца постао  град мржње

Да ли је заиста дошло време када смо коначно сазнали  ко је тај талог и муљ на површини!? Ако јесте онда су ово дани и време када је дошло до помрачења наше свести.

У том граду отвореног срца малолетног Т.Б.(16) је у парку Милеве Марић на Новом Београду у раним јутрањим сатима 03.04.2025.године крвнички по глави и телу тукло је више непозантих лица. Консатоване су му тешке телесне повреде и задржан је на лечењу. https://www.telegraf.rs/vesti/hronika/4084011-horor-na-novom-beogradu-decaku-smrskali-lobanju

Износећи своју одбрану у  Тужилаштву у Београду   Горан  је бежећи од непозантих лица која су га крвнички тукла по телу и глави прошао на црвено светло, па колима убио жену на Чукарици.

Као дух из боце тако је мржња изашла одакле се најмање очекивало.

Па нећемо ваљда  наставити започету крволочну  традицију (не рачунајући оних 500 година под турским јармом) од 1817. из Радовањског луга па наредних 85 година и тако показати да смо народ који не зна за друге облике исказивања незадовољства осим мржњом и убиствима.

На стручњацима, је ако се још баве струком, да процене да ли  то значи да је угрожен искоснки осећај српског бића за опастанком? Мржња наших ближњих само је корак од крвопролића.

Страх је и помислити да то можда указује на наше право лице.

Да је могуће да је  лице мржње постало наше право лице сведок нам је ово петомесечно време које утешно називамао блокадама, иза нас.

Зашто тако мислим?“ Зато што да је супротно родитељи  студената који протестују, би одавно  схватили да су их њихова деца обманула  говорећи им да  све што раде раде да би код шире јавности  произвели осећања пијетета према жртвама трагедије у  Новом Саду и произвела  су колевку мржње. Схватили би да су, граду којег смо свету представљали као град отвореног срца њихова деца, сада академски грађани,  усадили крволочно срце  мржње и проширили га до Ниша, Краљева, Крагујевца, Новог Сада….!

Да нису  задојени мржњом студенти су могли  и требали, као академски грађани, да  тог 15. марта ове године, када су се окупили у,  за њих задовољавајућем броју, да делегирају  своје представнике и оду код студената у Пиониркски прак да разговарају уместо да на њих кидишу  мржњом. Нема ни промила могућности да и једни и други не прихвате тај разговор. Али, уместо промила има огромна количина мржње управо оних који себе доживљавају као свете краве и поручују и стилу да их не  интересује куда су грађани пошли, зашто су болесни и да ли ће због немогућности да оду код лекара отићи заувек… јер они су решили да онанишу правди.

Питање је само да ли ће ови који онанишу правди бити и када задовољни?!

Одговор на ово питање је управо у животима после оних које смо поубијали  и свргнули са власти. Зар нам тај део наше историје коју многи зову српско проклетство треба бити узор?!

Или би можда било боље да се нисмо ни ослобађали од Турака. Чини ми се да смо под њиховим јармом баш били послушни. Или је страх враг, па смо их слушали и били задовољни.Питање, исто толико важно је а кад ће то наш народ бити задовољан?

Можда ,како баш народ каже, кад се дозвемо памти! Јер Ово време Србији је  пришило закрпу земље хоаса и  прве фазе  грађанског рата!  То је Србија какву  њени непријатењи желе да буде на лошем путу! Да буде  држава мржње и насиља. Земља  где  нема сигруне будућности. Земља  без перспективе  за трајним улагањем. Земља са становништвом задојеним мржњом. Постала је  место за депонију људи  спремних и обучених за извршавање прљавих послова.

А њене толике жртве и  родољуби нису гинули за  Србију у којој су  разни  опозиционари ,насилници и  академски  грађани, преко професора и родитеља  уместо  креатора живота у ствари свете краве.

 

Извор: Седма Сила

---