Све је почело изливима мржње и увреда према  политичким лидерима и њиховим опцијама, али за однос према  лидерима  земаља  из окружења и њихов однос према нама нема ни критике ни незадовољства.

Да ли нас то води у катастрофално стање свести да мрзимо: своју земљу(издајемо је и ничим не бранимо); људе и политичке лидере (мрзимо и вређамо убеђени да имамо право на то са оправдањем да су они крви за све);а сами себе видимо као срећне и  задовољне што све то радимо?!

Где је крај?

Пише:Милорад Антонић

 

Признајем да веома уважавам необавезно новинарско али згодно правило да се читаоци уведу у тему цитирајући неку поучну поруку,тј. мудрост.

Овога пута тражећи одговор на питање зашто су лидери у Србији омржени и мета увреда без  обзира колико су ,шта су и да ли су доброга донели и доносе својим владањем сетио сам се поруке  Водећег коментатора часописа Фортуне, Дејвида Де Волфа (Wолф),који је рекао: “Бити лидер значи бити омражен”.

Међутим, можда  Дејвид није довољно  упознао владавину Јосипа Броза Тита и обожавање и љубав, нарочито Срба,  према њему,па у том случају изузетак потврђује правило.

Подсећања ради.Ми Срби смо волели и обожавали тог Тита, а после се испоставило да  нам је нанео веће зло него ико до сада. Наравно да има разумљивих разлога у тој љубави Срба према њему, као што је онај да нам је он представљан и опеван као човек који нам је донео слободу, па је његов злобни однос према Србима гурнут у историју. После се испоставило да је он тако и хтео. Потрудио се јер требала му  је љубав Срба! А знао је и за ону поруку из историје Србије („Бог на небу кум под зељом“,)кроз коју је све реченно о односу Срба према политичкиим лидерима.  Морам напоменути да су  многи,  док је љубав према Титу  трајала,  знали за његова зла дела  према Србима, али су ћутали и  уздизали га у  небеса. Можда и више од оних  који ништа нису знали.Био је мали број оних који нису хтели да верују у ту љубав.

Та потреба да политичке лидере других земаља, а који нас мрзе и вређају, нарочито оне из окружења, поштујемо  и ништа им не замерамо , изгледа да нам је записана у гене. Стручњаци кажу да је то уживање у сопственом болу , а економски упућенији  у томе виде ситно шићарење за преживљавање(или су “продали веру за вечеру“).

Уназад неколико година и данас поготово смо  сведоци посебног и, чини се, досад незабалеженог удара мржње и увреда на рачун политичких лидера. Од Слободана Милошевића нарочито до  актуелног предесдника Вучића. И не само да су учестали већ су  опремљени најпрљавијим вулгарностима и прерасли су у  такмичарску атмосферу. Ако би се држали оне  Дејвидове поруке  овај текст могао  би овде и да  завршим. Међутим,  нисам сигуран да је  такав степен и облик мржње и увреда присутан  у свету,  што је горе по нас, па баш тај утисак даје ми за право  да се питам а зашто су код нас лажи, разни облици негативности, мржња и увреде из степена „рекла казала“ прерасли у аргументе?!Да ли је то зато што нема стварних разлога ,па „машта ради свашта“?!Или се мржња  и увреде добро продају!? Биће да је  политика свемоћна.

У сваком случају  мржња и увреда, углавном према лидерима, заменила је цивилизовано  породично и канцеларијско „добор јутро“.

Парадоксално али од кад смо у процвату демоктрарије политички лидери  у Србији изложени  су  невиђеним нападима, увредама и мржњи, без обзира да ли је и колико неко од њих  за време свог владања доброга учинио.А истовремено на изборима им тапшемо и верујемо све што нам обећају („обећање лудом радовање“).

Посебно је чудна горе поменута  чињеница да  наш народ  исказује    незадовољство и личне увреде  нашим председницима али о онима који нам раде о глави ,нпр. о Куртију, па Османи, па Пленковићу, па лидерима  из федерације БиХ и још неких држава у нашем окружењу нема  исказивања незадовоства.И добро је што је тако,али ,мало је чудно. Поготво кад на тас ставимо тежину и намере  онога што ови из окружења мисле о нама и шта планирају,(нпр.овој власти се замера и противи намера да копа литијум од чега,кажу да се боље живи,а нпр.Курти не нуди ништа од чега се живи,напротив).Намере и планови и дургих нису ништа бољи од поменутог комшије.

Шта је мотив таквог односа?!  Утисак је да су за  нашу јавност  најгори они који нам чине најбоље, а најбољи они који нас мрзе и вређају. Можда грешим, али  дајте аргументе.Поновићу! Има ли бар један аргументован  разлог за куђење и критиковање свега што је наше.Председник,премијер… криви су за све ,па,и за мржњу почев од  нереда у Скупштини Србије до лоше временске прогнозе а све што је туђе и овековечно  непријатељским намерама је добро и поштеђено било какве,макар и добронамерне  критике.

Наравно има и оних којима је такво стање  успех, можда и јесте, али у поремећеној памети а најблаже речено  у промашеној каријерији  је и начин да се докажу и скрену пажњу на себе. Изгледа да нам треба преглед и дијагноза на овакво  стање . А ако би као могући одговор  употребили ону логику „туђе слађе“,онда нам је ниво патриотизма и добрих и чистих националних  осећања ушао у дубок минус.

Добро би било  да смо свесни да је трагедија  веома близу јер  поменути проблем превазилази фактор појединаца. 

Далеко опасаније од реторике појединаца је утисак да она указује на  поремећај у народу  који је у мржњи и увредама, одавно видео неки свој узвишени циљ, неку до тада недостигунуту вредност из сфере  фантазије (изузев бедних новчаних износа којима су дозирани ,а који актерима  нешто значе).Народ за такве каже  „диг о им се реп“.

Мржња и увреде су награђене

Просто и једноставно,увреде и мржња су награђени,али без обзира што су мотивисани на одређено време, остају  питања:

Да ли је нормално да медији(пре свих тв куће ) разговоре на актуелне теме  започињу управо цитирањем изречених порука мржње и увреда политичким лидерима .И то на друштвеним мрежама?

Да ли је нормално да саговринци, најчешће стручњаци са кредибилитетом прихватају цитирање изречених изјава мржње и увреда .И то са друштвених мрежа ?Као да је их је управо изрекла САНУ(узгред речено која је ове године ,за разлику од друштвених мрежа поменута два пута)?!Да ли то значи да су тако изречене  увреде и исказана мржња постале мерило и репер вредности? Да! Да ли се на тај начин ,мржња и увреде изједначавају са вредностима саговрника? Да! Да ли је то опасно?Да! Да ли је на тај начин изречена  мржња и увреда постала уобичајена и нормална, прихваћена и уз све то важна реторика у нашим односима и комуницирању? Да!

Да ли би била добра порука јавности  да уважени саговорник у некој од тв емисија одбије да одговара на констатације (а то су углавном увреде, трачеви са укусом мржње )изречене на друштвеним мрежама, или како то водитељи тв емисија кажу „како медији пуишу“? Да!  Да ли би то неко, ипак, учинио? Не! Да ли тим нечињењем  саговорник  мржњи и увредама придаје посебан значај?Да!!

Да ли то значи да смо спремни за преглед? Да!

Јер можда смо погрешили што нисмо као нпр.Немачка то законски регулисали? Или у Америци  где је  изражавање мржње заштићено позивањем на Први амандман њиховог устава“, (види:  хттпс: // песцаник . нет/о-омразеним-лидерима-и-сире/ )’!Да ли смо могли ,па макар казна била и далеко блажа, јаче и израженије  скренути пажњу да је таква реторика предмет  санкционисања јер је сумњиве вредности и да ономе коме је упућена наноси штету, а не да је заштићена  обландом ограничавања  слободе изражавања.

Ширење  мржње и увреда  не припадају слободи изражавања.То је слобода неодговорности и воље, а грађани нису  дужни да слушају  поруке што је неком мило то му се и снило.

Нереаговање на стања која произилазе из ових питања значи да немамо решење. Или народски – ћутање је знак одобравања.

Као о свему тако и о овде поменутој мржњи и увредама сви имамо своје мишљење. Једно време док је мржња према политичким лидерима била незнатна  живели смо убеђени да  је пролазног карактера. Временом  пустила је корене па је поједицима постала  средство за потврду и одбрану неког личног убеђења ,истине, части, одузимања слободе, осуђивања и вређања патриотских осећања, нарочито. Најчешће кривице! Каква год да је лоша је поготово сада када су  јој дали демократско  оружје „да је она право на слободно мишњење и изражавање“. Тако су мржња и увреде постали не само вредан већ и трајан облик свести. И то напредан јер користећи их у политичким обрачунима унапређени су у коментаторску анализу и критичко гледање на свет, пре свега на политичке противнике. 

Оно што је опасно а запоставња се то је да мржња и увреде личне природе  остављају дубље трагове од среће. Оне, за разлику од среће роваре и разарају и човека и околину. За срећу би се могло рећи да је ,у односу на мржњу,огранченог домета и веома лична ствар. Мржњу према некоме можемо истом дозом  колективно испољавати, али  срећу, поготово туђу, не можемо. Неко је срећан због нечије среће, али не у мери као тај срећник. А онај ко се придружује мржњи и увредама  онога ко их испољава има потребу да изливе таквих осећања надјача(читај да се драстичнијим увредама и већом мржњом доказује).

Срећа, (тек поређења ради,да не испадне да она у данашње време и не постоји) захвата део човекове свести,изазивањем веселости, смеха, бржих откуцаја срца, веома пријатних утисака овековечених фотографијама, изливима нежности поклонима, пољупцима, али за дивно чудо дивљење посматрача срећи других је веома кратко(и често су завидни) .И о срећним тренутцима се веома мало и кратко прича. Мржње и увреде су добро дошле медијима и увек их, у последње време наглашавају убеђени  да ће тако имати више успеха. Варају се. Јер и другима ће,као и мени  досадити ,па из тог  разлога(свесно излазећи из оквира теме) и упозоравам на лошше стране мржње и увреда без обзира да ли су везане за политичаре или обичан свет .

А зашто је то и шта још битно?

Две ствари су битне!

Мржња и увреде ,за разлику од среће, има особине епидемије.Заразна је!

Друга битна ствар је што   полако клизимо у стање у коме смо  срећни због присуства мржње према своме. Својим лидерима,политици коју воде,(бе обзира што је неизвесност о некој другој такође опасна),а онда све дубље и дубње долазимо, до дна. А када га додирнемо и сопствени живот  обузеће мржња. И помислићемо да је боље да га немамо јер нам се мржња одомаћила као нешто нормално! Е то је тај тренутак среће када на секунд секунда осећамо да смо срећни што мрзимо свој  живот.

Мржња и увреде као бренд

Дакле, јесте у питању  је  епидемија, али у питању је и континуитет.

Од Милошевића до председнка Вучића.

А важније  од тога је да се континуитет прекине.

Међутим, да не би идеалисао морам да се присетим  савета проф.др  Радомира Лукића који је две године пред прославу шест векова од Косовске битке, када је прочитао мој сценарио за филм „Косовка девојка“, веровао да ће ми тај сценарио донети успех ,рекао: “Али,после тога се пази. Србин ће Србину опростити све само не и успех.“ Филм никад није снимљен јер је пар људи осетило да би то био успех другог а не њих. И снимили су филм  „Косовски бој“.

И то по систему „ко ће коме ако неће свој своме“ сценарију је ,од стране СИЗ-а за културу замрено ,па не може да га подржи јер тај филм нарушава братство и јединство и шиптаре назива сепаратистима. И? Шта је било после?! Сепаратисти су били и остали терористи који и тада и данас убијају Србе, а због распада  братства и  јединства ми Срби смо  плакали када је свака од ондашњих  „братских“ република одлазила својим путем. Али  када нам је отимано 15% територије  за Косовом сузна није било нити ће их бити. Сада  тамо живе у још већем броју наши непријатељи  сепаратисти који нас  мрзе, убијају и вређају а ми смо њиховог премијера  поштедели реторике критике и ружних речи или нпр.протеста у Београду, Нишу, Краљеву, Суботици, Новом Саду…. против његове политике  (имамо право на то јер тзв.република Косово без нашег признања је још увек део Србије). На крају крајева како то да су крвавије руке наших политичара због  трагедије у Новом Саду од руку Куртија и његових  сепаратиста?!  Не кажем да треба  користи ружне речи и увреде, али осим у понеким медијима, народ  не критикује његове потезе   ни у пола колико критикује своје . Па кад ни то није доста онда уследе изливи мржње и увреда. А и у Новом Саду и на Косову и Метохији жртве су наши људи.

Ето то је наша српска доброта према нама Србима.И то је половина пута до дна.

Немам искуства у проценама расположења и стања у народу ,али  тершко је и помислити  да нам је наведено стање оно у коме смо  срећни и задовољни због присуства  мржње према своме(то пребројавање и задовољно  трљање рукама због броја људи на протестима „било нас је више од 5 хиљада“ итд. итд.  најгора је болест која нас је снашла. И више и све више указује да није у питању слобода изражавања већ радовање присуству   доброг котирања бренда !

Мржња која се шири, а занемарује правду и  праведност разгранава се на све стране и њени заступници позивајући се на 10. члан Конвенције о правима грађана тумаче је као право на слободно изражавање мишљења. Али иста та конвенција садржи и забрану дискриминације која њима не иде у корист.

Ђовани Зикарди, правник и аутор књиге “Мржња онлине”поручује: „Мржња је постала економска покретачка снага на друштвеним мрежама, јер мржња се гледа и чита радије него умилне пасторале, а сваки клик доноси приход. У пракси су слобода говора (free speech) и говор мржње (hate speech) изједначени. Како се код нас суманути светски трендови лако калеме, медији су препуни огавних и вулгарних тврдњи и политичких препуцавања, тако да човеку просто лакне кад налети на неку “цхеекy еxплоит” – помодну будалаштину, коју би по основу здравог разума морао да пренебрегне.“

Све ми личи  и плаши ме да се, у стању у коме се налази мањи део јавности, исти у њему добро осећа.

Рекао би да  нисмо срећни због тог, што такво стање надјачава  срећу јер  следећи корак је да осећамо да смо срећни што мрзимо свој  живот овакав какав нам је. 

 

Извор: Седма Сила     

---