У име Allaha, Милостивог према свима на овом свету и само верницима на Дан Судњи. Мир и благослови нашем господару, Посланику Allaha, његовој породици и свим његовим следбеницима.

Поздрављам вас, уважени присутни. Драго ми је што имам прилику да се обратим пред вама са овом лекцијом о томе да је Ислам извор гаранције, сигурности и мира у савременом свету.

Дакле, драги братство, присутни: Ислам пружа муслиману практично учење највиших људских принципа. Ислам не тежи томе да његови принципи и друштвене вредности буду само слогани или позиви, он их чини делом исламске вере. Један од његових основних принципа је мир. И то није само слоган „Ислам је религија мира“, то је вера, понашање и облик обожавања, путем којих обожавамо Allaha, Свемоћног. Зато је тема нашег разматрања „Ислам — религија мира“, и она обухвата следеће кључне елементе:

Појам мира.

Свеобухватан поглед Ислама на мир.

Поглед Ислама на оне који се претварају да су следбеници мира.

Утицај мира на живот друштва.

Закључак.

Ислам, према свом значењу, подразумева мир, а ова реч потиче од атрибута Allaha и Његовог великог имена Ас-Салам, што је јасно назначено у Кур'ану: „Он је Allah, и нема никог вредног обожавања осим Њега. Он је Владар, Al-Kuddus, Ас-Салам“ (сура Ал-Хасхр, 23).

Говори се: „Салам (мир) и салама (сигурност) значе невиносť и ослобођење од нечега“. И у речима Allaha: „И робови Милостивог су они који ходају по земљи смирено, а када им се обрате незналице, они кажу: ‘Мир’“ (сура Al-Furqan, 63); то значи да су ослобођени од зла и штете. Када муслимани кажу „мир вама“, то симболизује да међу њима нема непријатељства и рата. Такође, постоји мишљење да фраза „рекли су: ‘мир’“ означава истинитост и добро у говору, без празног причања.

И у речима Allaha: „Она је безбедна до наступа зоре“ (сура Al-Qadr, 5) каже се да у том тренутку нема зла и да шејтан неће моћи да нанеће никакву штету. Такође, реч „салам“ може бити множина од речи „салама“ (сигурност). Салам је такође поздрав, као у речима: „Тамо ће се обраћати (Allah ће им рећи): ‘Чист си Ти (слободан од свих nedostataka), Allahu!’ Поздрав који ће им бити речен је: ‘Мир!’ А последње њихове речи (становника Dženneta) биће: ‘Сва хвала Allahu, Господару свих светова’“ (sura Yunus, 10).

У Светом Кур'ану реч „салам“ и њени изведени облици помињу се у 44 ајета, од којих је пет мединских, а остали су мекански. Док се реч „рат“ помиње само у шест ајета, и сви су медински. Ово је важна назнака да Кур'ан пре свега позива на мир, подстиче на њега, привлачи га и одбија рат, несугласице и размирице.

У Sunni Посланика Muhammeda, мир с њим, такође се јасно прати позив на мир. Наш Посланик, мир с њим, није позивао на рат, несугласице или свађе, већ је позивао на мир, указивао људима на њега и водио их ка њему. Пример за то су његове речи, мир с њим: „Муслиман је муслиману брат, и он (не треба) да га потлачују нити да га издају“ (достојан хадис, пренео Бухарија и Муслим). И његове речи: „Не будите љубоморни једни на друге, не подижите цене, одустаните од међусобне мржње, не окрећите се леђима једни другима, и нека се неки од вас не мешају у трговину других. Будите, о робови Allaha, браћа. Муслиман је муслиману брат, и он га не потлачује, не оставља га без помоћи, не лаже га и не презире га. А богобојазност — то је овде!“ (при томе је показао на своје груди, поновивши ове речи три пута). Довољно је зла што човек презире свог брата муслимана. За сваког муслимана, крв, имање и част другог муслимана су неповредиви“ (хадис од Муслима).

Све ово указује на мир, помирење и пријатељство међу људима. Посланик, мир с њим, је такође рекао: „Ко од вас доживи јутро, бивајући у сигурности међу својим народом, са здравим телом и има дневну храну, тај је као да поседује цео свет“ (хадис од Тирмизија). Ово је јасно указивање на то да ће човек бити срећан у овом животу само кроз мир.

Ислам је изведен од речи „салам“. Треба напоменути да сама реч „ислам“ потиче од исте коренске основе као и реч „салам“ (мир). Верници у ову религију нису пронашли боље име за себе него муслимани: „То је вера вашег оца Ибрахима. Он (Allah) вас је назвао муслиманима пре (откривења Кур'ана) и овде (у Кур'ану), да би Посланик постао сведок о вама (на Судњем дану, да је до вас донео све), а ви бисте постали сведоци за људе.“ (сура Ал-Хаџ, 78).

Суштина ове религије је у покорности Господару светова: „Али онај ко је покоран Allahu и чини добро, имаће награду код свог Господара. Они неће познати страх и неће бити тужни“ (сура Ал-Бакара, 112). Allah каже: „И дошао вам је од Allaha Светлост (Посланик Muhammed) и јасна Књига (Кур'ан). Allah упућује путем тога (Посланика и Кур'ана) оне који теже Његовом задовољству, водећи их путем сигурности (заштите од казне на вечном свету). Он их изводи из таме (неверја) у светлост (Ислама) по Свом допуштењу и упућује их на прави пут (који води ка Његовом задовољству).“ (сура Ал-Маида, 15-16).ђ

Поздрав муслимана је манифестација мира: да би учврстио и утеловио мир у вери муслимана, Allah им је наредио да се међусобно поздрављају. Allah каже: „Њихов поздрав на дан када Га буду срели биће: ‘Мир!’ Он им је припремио богату награду“ (сура Ал-Ахзаб, 44). И Он каже: „Када уђете у кућу, поздравите се међусобно добрим благословеним поздравом (који долази) од Allaha (за који ће бити награда). Тако Allah објашњава вама знакове, да бисте их разумели (и прихватили).“ (сура Ан-Нур, 61), да би верник навикао на заклетву мира и следио његов пут.

Рај је пребивалиште мира, где нема ни зависти, ни болести, ни брига, ни страха, ни свађа, ни ратова, ни ничега сличног. Allah каже: „Allah позива у пребивалиште мира и упућује кога Он хоће на прави пут.“ (сура Yunus, 25). Allah је наградио оне који су тежили миру на земљи обећањем Раја и поздравом „мир“, као што је речено у ајету: „Они ће се обратити становницима Раја: ‘Мир вама.’ Они још нису ушли у њега, мада желе то.“ (сура Ал-Араф, 46).

И Allah каже: „Они ће тамо остати заувек, уз допуштење свог Господара, и њихов поздрав биће реч: ‘Мир!’“ (сура Ибрахим, 23). Allah је такође рекао: „Оне које анђели умаре као праведне, они ће рећи: ‘Мир вама’“ (сура Ан-Нахл, 32), и „Анђели ће улазити код њих са свих врата Раја, (поздрављајући их): Мир вама због тога што сте били стрпљиви (у овом животу)! Прелепо је последње пребивалиште (Рај)!“ (сура Ар-Ра'ад, 23-24).

Ислам је мир за човечанство: на темељу принципа мира, који укључује сигурност и срећу људи, ислам је проширио свој позив на цело човечанство, да би га носили. Посланик, мир с њим, је рекао: „О људи! Ширите [исламски] поздрав, одржавајте родбинске везе, храните људе и молите се ноћу, када други спавају, и ући ћете у Рај са сигурношћу“ (хадис од Ахмада, Тирмизија и ал-Хакима). Овај позив упућен је целом човечанству.

Посланик, мир с њим, је такође рекао (значење): „Најближи Allahu и Његовом Посланику је онај који први поздрави са миром“ (хадис од Абу Дауда). Посланик је такође рекао: „Није дозвољено муслиману да прекине односе са својим братом верником више од три ноћи, тако да се приликом сусрета и он и овај окрећу једно од другог. А најбољи од њих биће онај који први поздрави другог“ (хадис од Абу Ayjuba ал-Ансарија, преноси Букхари).

Мир – циљ ислама на земљи: Имамима ислама је потврђено да је мир циљ ислама и његова мисија на земљи. Uzvišeni Allah је рекао: „Allah позива у пребивалиште мира“ (Јунус: 25). Са практичне тачке гледишта, мир значи успостављање правде, једнакости и слободе за све, далеко од злокобних људских амбиција. Мир се не може назвати правим ако је у интересу једне стране на штету друге, јер би то било неправда и понижење. Узвишени Allah је рекао: „Ако се они сложе са миром, ти се и сложи са миром и ослањај се на Allaha. Заиста, Он је Онај који чује и зна (све).“ (Ал-Анфал: 61).

Један од циљева мира је ширење сигурности и спокојства, уклањање страха и бриге, како код појединаца, тако и у друштву у целини. Ислам је забранио агресију и помагање у њој. Uzvišeni Allah нам је наредио да се међусобно помажемо у добрим делима и богобојазности, као што каже Кур'ан: „И помажите једни друге у добру и богобојазности“ (Ал-Маида: 2). Ислам такође пружа практичне доказе да је агресија одбојна и поражавајућа пракса, као што се каже: „И не помажите једни друге у греху и непријатељству“ (Ал-Маида: 2). Allah је забранио било какву сарадњу у злу и непријатељству, и потпуно је забранио агресију, рекавши: „Али не прелазите границе (дозвољеног). Заиста, Allah не воли оне који прелазе границе“ (Ал-Бакара: 190).

Allah је појачао казну за агресију и сматрао је напад на цело човечанство. Онај ко убије једног човека без праведног разлога, као да је убио цело човечанство. Allah је рекао: „Ко убије човека без убиства или ширења порока на земљи, као да је убио све људе“ (Ал-Маида: 32). У исламу је људски живот свет, и онај ко проли крв једне душе незаконито, као да је убио цело човечанство.

Ислам такође наређује љубазно поступање према непријатељима, при томе чувајући достојанство и част, и не тврдоглаво устрајавајући у њиховој непријатељности, како би се могли вратити правди и престати са својим неправдама и непријатељством. Allah је рекао: „Тада ће онај с ким си у сукобу постати ти близак пријатељ“ (Fussilat: 34). Љубазно поступање и искреност могу претворити разумног непријатеља у драгог пријатеља. Ислам наређује поштовање правде чак и са непријатељима, као што је рекао Узвишени Allah: „И нека вас мржња према одређеним људима не подстакне на неправду. Будите праведни, јер је то ближе богобојазности“ (Ал-Маида: 8).

Ислам налаже успостављање правде у свим стварима када се ради са људима. Ово је потврђено историјским примером када је племенити асхаб Риба’и ибн Амир описао мисију ислама пред персијским вођом Рустамом: „Allah нас је послао да изводимо оне које Он жели из ропства људи у ропство Allahu, из уске живота у њен широк простор, и из неправде религија у правду ислама.“

Слобода вероисповести и уверења: Током свих времена, противници ислама су покушавали оптужити Ислам да се ширио силом мача, али та оптужба је лажна. Ислам није терао људе да прихвате веру силом и није држао мач над њиховим вратима да би исповедали ислам или прихватили његову веру. Ова оптужба је без основа, јер миран поредак може постојати само уз једнакост у правима, чак иако људи следе различите религије. Миран и праведан живот је људско право, и човек не може живети у сигурности и миру ако његова потпуна слобода вероисповести није обезбеђена. Ислам гарантује слободу вероисповести за све људе. Кур'ан је ово потврдио пре петнаест векова, када је Узвишени Allah рекао: „Нема присиле у религији. Истина је постала јасна од заблуде“ (Ал-Бакара: 256).

Религија је уверење које се постиже личним убеђењем и духовним смирењем у вези са тим у шта човек верује. Слобода вероисповести може се остварити само кроз добровољни избор и лично уверење, што омогућава да се правда Allaha манифестује на Дан судбине, када ће Он наградити истинске вернике Рајем, а невернике казном. Allah никога неће непоштовати на тај дан. Што се тиче овог света, сваки човек има право на своју веру, као што је Allah рекао: „Свако има правац којем се окреће. (Пожурите да) претрчите једни друге у добрим делима!“ (Ал-Бакара: 148). Човек има своју веру за коју ће одговарати, а наш задатак је само да пренесемо поруку и да пружимо јасно упутство. Allah је рекао: „Ако прихвате Ислам, онда ће следити прави пут. Али ако се одричу (то није твоја кривица), јер твоја дужност је само да пренесеш Објаву. И Allah види Своје робове.“ (Ал-‘Имран: 20).

Allah је наредио Свом посланику да каже невјерницима: "Ви имате своју вјеру, а ја имам своју вјеру" (Ел-Кафирун: 6). У овом ајету Allah даје људима слободу вјероисповијести, без икаквог мијешања, присиле или притиска. Међутим, Allah упозорава људе на посљедице избора невјеровања, рекавши: "Ко промијени вјеру у невјерство, он је залутао са правог пута" (Ел-Бакара: 108). Allah такођер каже: "А онима који су добровољно изабрали невјерство, њима је гњев Allahov и велико казнено" (Ен-Нахл: 106). То је Allahovo рјешење у вези са загробним животом.

Што се тиче овог свијета: сваки човјек од потомака Адема има право изабрати вјеру коју жели. Ислам даје свим људима, било да су будисти или други, без обзира на њихова увјерења, право да исповиједају своју вјеру и обављају своје вјерске обреде. У указу Омара ibn al-Hattaba становницима Iliye (Јерусалима) говори се о слободи вјероисповијести, неповредивости њихових храмова и обреда. Ово је оно што је владар правовјерних Омар дао становницима Iliye: дао им је заштиту њихових живота, имовине, цркава, крстова и цијеле њихове заједнице. Њихове цркве неће бити заузете, неће бити уништене, и ништа од њихове имовине, крстова или било чега другог неће бити смањено. Неће бити присиљени да прихвате другу вјеру, и нико неће бити повријеђен. Нико од Јевреја неће живјети у Ilyi са њима, како се спомиње у предаји ат-Табарија.

Посланик (мир њему) сматрао је мирно суживот са невјерницима као облик обожавања Allaha. Он је рекао: "Ко науди мирном невјернику, бићу му противник. А ко буде мој противник, бићу му противник на Судњем дану" (преносилац ал-Хатиб). Такођер је рекао: "Ко науди мирном невјернику, он је наудио мени, а ко науди мени, он је naudio Allahu" (преносилац ат-Табарани у "Ел-Еусат").

Посланик (мир њему) такођер је рекао (суштински): "Ко је наудио уговорном невјернику, одузео му право или оптеретио га више него што може поднијети, или му узео нешто без његовог пристанка, против њега ћу ја бити на Судњем дану" (преносилац Абу Дауд и ал-Бајхаки). Њихови животи и крв су неповредиви према једногласном мишљењу муслимана, а убиство невјерника је строго забрањено. Посланик (мир њему) је рекао: "Ко убије уговорног невјерника, неће осјетити мирис раја, иако његов мирис се осјети на удаљености од четрдесет година" (преносилац ал-Бухари).

Омар (нека му Allah буде задовољан) редовно је питао оне који су долазили из провинција о стању невјерника, бојећи се да би неки од муслимана могли да им нанесу штету. Одговарали су му: "Ми не знамо ништа осим оданости". Али ибн Еби Талиб (нека му Allah буде задовољан) је рекао: "Они плаћају џизју, да би њихова имовина била као наша, а њихова крв као наша". Преноси се да је једном код Алија доведен муслиман који је убио невјерника и његова кривица је била доказана. Али је наредио да буде погубљен, али брат убијеног је рекао: "Ја му опраштам". Али је питао: "Можда су ти пријетили или те застрашивали?" Брат убијеног је одговорио: "Не, али његова смрт ми неће вратити брата, а исплаћена ми је компензација с којом се слажем". Али је рекао: "Теби боље знаш. Онај ко је под нашом заштитом, његова крв је као наша, а његова компензација је као наша". Овај хадис преноси ат-Табарани и ал-Бајхаки.

Умар ибн Абдулазиз је такође послао писмо једном од својих владара у којем је навео да ако муслиман убије неверника, он треба бити предат његовим рођацима. Ако они желе, могу га погубити, а ако желе, могу му опростити. Тако је и учињено — рођак убијеног је погубио преступника.

Исламска правда према неверницима протеже се чак до њихове заштите у старости и немоћи. Држава преузима обавезе за њихово издржавање и бригу о онима који су под њеном заштитом, јер они су поданици муслиманске државе која је одговорна за све своје грађане. Посланик (мир с њим) је рекао: „Свако од вас је пастир и сваки пастир је одговоран за своје стадо“ (преноси Ибн Умер). Ово правило се поштовало и након смрти Посланика. Умар ибн al-Hattab је, видевши старца који је молио за милостињу, питао га шта га је навело на то. Он је одговорио да га је старост и потреба натерала на то. Умар га је одвео чувару муслиманске благајне и наредио да се њему и сличнима обезбеде средства из благајне, рекавши: „Понашали смо се неправедно када смо узимали порез од њега у младости, а сада смо га оставили у старости.“

У уговору са хришћанима Хире, који је потписао Халид ибн ал-Валид, пише: „Сваком старцу који је ослабео од старости, или ономе ко је доживео несрећу, или ономе ко је био богат а постао сиромашан, и сада му његови верници помажу милостињом, биће укинут џизја, а он и његова породица ће бити издржавани из муслиманске благајне.“ Овај уговор је потписан за време владавине Абу Бакра as-Siddika у присуству великог броја асхаба, и нико није изразио приговор. То се сматра консензусом.

За крај, дозволите ми да изложим изјаве четири познате личности о томе шта су говорили о исламу:

Richard Wood је рекао: „Куран је пружио неверницима слободу исповедања своје религије и једнака грађанска и кривична права са осталим становницима. Није им забрањено учествовање у саветовањима.“

Немачка истраживачица Сигрид Хунк је рекла: „Куран налаже такво понашање, и зато Арапи нису натерали покорене народе да прихвате ислам. Хришћани, зороастријци и Јевреји који су се пре ислама суочили са најгорим примерима верског фанатизма, ослобођени су исламом и могли су несметано да исповедају своју веру.“

Јерусалимски патријарх је написао свом колеги у Константинопољу: „Арапи (муслимани) се одликују праведношћу, они нас апсолутно не тлаче и не примењују насиље према нама.“

Познати западни научник Игнатз Голдзире је рекао: „Дух толеранције у раном исламу био је признат чак и од стране хришћана.“

За крај, захваљујем на пажњи.

Мир нека је на вама, као и Allahova milost и Његов благослов.”

 

Аутор чланка је: Ал-Граби Џамел, представник исламске духовности  Алжира

 

---