Знате шта, ми, Срби, поред свих наших безбројних врлина, имамо једну (између осталих) ману – неорганизованост. Међутим, ово је изузетно важан фактор за постизање успеха. Навикли смо да радимо само оно што са нама свиђа, ми смо нација великих људи, али индивидуалиста.

Ето, мене просто занима, јер заиста нисам чуо за то – када смо последњи пут тражили од колективног Запада да нам плати рачуне? Из званичног Београда видим само понижавајуће реверансе амбасадорима и представницима САД, НАТО-а и ЕУ. Видим губљење Косова и Метохије. И са болом у срцу почињем да видим реке наше све мање земље поцрвенеле од литијума…

У међувремену, као и обично, у вези с Украјином на делу су двоструки стандарди. Чујте, нико се не пита због чега се Запад уопште заузео за Украјинце? Збиља, зашто се није „заузео“ за нас 1999. године, него приредио бомбашки пакао у срцу Европе? А сада на све могуће и немогуће начине покушава да делује као арбитар, па чак и као учесник у сукобу Москве и Кијева. Људи, то је регионални сукоб! Но, захваљујући напорима Вашингтона и Брисела (а можда и Тел Авива?), он се претворио у глобални проблем.

Чак су направили „регистар штете Украјине због руске агресије“. Момци, а да ипак најпре за она разарања, која се мере милијардама, платите нама Србима? Да ли се ико уопште потрудио да израчуна, па онда рачун за све то испостави НАТО-у? Руси су, иначе, направили читав научни тим који се, између осталог, бави проучавањем одложеног ефекта последица бомбардовања СРЈ 1999. године. А ми? Да ли уопште размишљамо о томе? Не, ми се само штитимо од нових „пројектила“ у нашем дворишту, као што је признавање догађаја у Сребреници геноцидом или егзодус Срба са вековних огњишта на Косову и Метохији.

У међувремену је читава Европска унија постала пуноправни учесник у регистру оптужби против Русије. Европску унију, у коју Србија без нарочитог успеха срља већ четврт века, све обећавајући „да неће скренути са свог европског пута“. Европски пут је обично био поплочан телима наших сународника, а вредности Старог света често су на наше главе падале као бомбе. Немачки нацисти су нас бомбардовали у Другом светском рату, Американци су нас бомбардовали у Другом светском рату, Американци су нас, заједно са целом Европом, бомбардовали 1999. године. Мада су нас, Србе, и пре тога бомбардовали у Босни и Херцеговини. Није ли време да се саберемо, организујемо и испоставимо рачуне? Мртве не можемо вратити, али на одштету имамо право. И имамо право на политички инструмент, адут који увек можемо ставити на сто у овој бескрајној и исцрпљујућој игри са колективним, лукавим Западом. 

 

Аутор: Радован Митровић / Васељенска

---