Порфесор Милан Благојевић и потписник овог текста ушли су у добронамјерну јавну преписку (ово је други циклус), са моје стране, да припомогнемо читаоцу да изабере и подржи праву страну у будућем тешком времену.

Готово је извијесно да човјечанство излази из једне и улази у другу епоху свог постојања. То је велик, сложен и дуг процес у којем се и у наше вријеме стварају двије стране (свака страна и унутар себе је сложена са различитим циљевима и различитим извором надахнућа) које ће ући у међусобан сукоб.

Једна страна спроводи неправедну глобализацију, у жељи да човјечанству наметне „Свјетску владу“ и „Свјетску војску“ (проширени НАТО), како би њима поробили читаво човјечанство и загосподарили свим свјетским богатством, а све то уништавајући човјека по Божијој благодати и стварајући њиховог наликчовјека.

До тог циља желе да дођу кроз свеопшти хаос, изазивајући ратове, разне болести, вјештачку несташицу хране. Да буде крв, глад, страдање, како би човјечанство, не само пристало, већ, чак и позвало оне који су све то изазвали да „донесу“ мир, па нека то буде и црни циганин (како то народ каже), или Свјетска влада. На тој страни се налази такозвани Запад.

Другу страну предводи Русија, која је свјесна могућности одвијања горе наведеног процеса и која ће стати у одбрану суверенитета и идентитета држава, народа и основних религија као и одбрани човјека по Божијој Благодати.

Да ли је сувишно питање којој страни српски народ треба да се прикључи? Сврставање неће моћи избјећи. Проблем настаје када се српски народ жели превести као „жедан преко воде“ и болно схвати да је на погрешној страни.

Професоре Благојевићу, тешко можемо докучити, а онда још теже разобличити највећег и најлукавијег заједничког српско-руског непријатеља.

Ако неко сумња у то да имамо заједничког непријатеља, наводим:

Иста страна сјече корјен којим се животно надахњују српски и руски народ. За Србе тај корјен је Косово и Метохија, а за Русе Кијевска Русија.Вјековима исти непријатељ покушава да покида не само метафизичку везу српскоруског народа, која не произилази само из Православља, него и из историјске улоге коју имају та два народа. Наш заједнички непријатељ хоће да нам наметне неку своју културу и своје „вриједности“ покушавајући да нам разори наше породичне вриједности. У прошлости Срби и Руси су говорили језиком којим су се разумјели и писали истим писмом. Дјеловањем непријатеља који стотину година ради лукаву борбу против употребе ћирилице у српском народу, видимо докле смо данас дошли. Крајњи циљ нашег заједничког непријатеља је, да не само удаљи Србе од Руса, него да код њих лукаво изазове мржњу како би и Срби са другим покорним народима ратовали против Русије и руског народа, а за интересе тог глобалистичког центра моћи, који држи под контролом и оне здраве снаге на Западу са којима српски народ треба да развија најбоље односе, али кад те снаге заиста буду слободне. 

Иста непријатељска снаге је хтјела 2015. године да у СБ УН усвоји резолуцију по којој су Срби починили геноцид у Сребреници. Русија је ставила вето. Само ћу споменути НАТО агресију на српски народ 1995. и 1999. године.

Почетком прошлог вијека заједнички непријатељ је лукаво, истим принципом и „механизмом“ покушавао да потчини Русију и руски народ и то преко Октобарске револуције, Лењина, СССР, а Србију и српски народ преко Југославије а посебно у вријеме Броза (Тита).

Краљ Александар није жељом срца пристао на Краљевину Југославију, већ је њу прихватио као својеврсну (наметнуту са Запада) неминовност.

Када је схватио колико је штетна по српски народ, покушао је извршити промјене али су га спријечили убиством у Марсељу (1934.)

На Западу је осмишљена Октобарска револуција и идеја о СССР-у као механизму којим се покорава Русија и руски народ, и то пуно прије него што је и званично 1922. године он настао.

Већ 1918. године Руска Социјалистичка Федеративна Совјетска Република није имала ништа не само са Царском Русијом, него уопште ни са истинским интересима руског народа, а с обзиром да је идеја о СССР-у већ увелико била жива, и без обзира што СССР још није  званично био проглашен, идеја се увелико почела остваривати, и воља истинске Русије, већ тада, 1918. године, била је погажена.

Изненађење за творце СССР-а долази 1922. године у лику Стаљина, када он постаје Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског савеза. Он је био супротност Лењину и зато они који су организовали „долазак“ Лењина и Октобарске револуције, осмишљавају и крећу у Други свјетски рат. Поново их Стаљин изненађује када са Црвеном армијом побјеђује у рату. Да би 1953. године они „завршили“ са Стаљином.

И овом приликом не можемо, а да не одамо поштовање и захвалност Стаљину и Црвеној армији због њихове побједе над нацизмом и фашизмом, што је донијело слободу човјечанству.

Лукавом непријатељу не смијемо ићи на руку.

Времена су тешка и осјетљива и зато приче и текстови који „указују“ или сугеришу да нам Русија никад није помогла збуњују слушаоца и читаоца, те отежавају будући животни пут српског народа, са могућношћу изазивања великих жртава и тежим доласком до рјешења српског националног питања на Балкану.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

Претходни текст Дана Чанковића под називом "Професоре Благојевићу, Русија је увијек уз српски народ и његову државу" , предсједника СНП – Избор је наш, у вези анализиране теме и реакција на ставове професора Благојевића, је на порталу СНП-Избор је наш на линку: https://plebiscitrs.org/sajt/index.php?option=com_novosti&id=1175

 

---