Уважени професор и бивши судија Милан Благојевић објавио је јуче ауторски текст „О стварном односу Русије према нама“ (текст је на линку: https://www.rtvbn.com/4066073/dr-blagojevic-o-stvarnom-odnosu-rusije-prema-nama ).

У њему је „истине ради“ анализирао однос „Русије према нама“ износећи одређене чињенице са погрешним закључцима, или остављајући читаоцу да на основу само изнесеног,  погрешно закључи.

Да је све тако као што сугерише поштовани професор у тексту, моја „пресуда“ Русији, уз његову напомену, не желим јој зло, била би смртна казна, са поруком на крају текста „Русији и Русима желим свако добро“

Да би се разумио српско-руски однос потребно га је ставити у бар мало шири оквир у односу на онај који назначава Благојевић износећи чињенице.

Добар примјер како чињеница, ако се не стави у шири контескт, може одвести у погрешан правац јесте – Пре неколико година (не знам да ли још) у Бањој Луци на зидовима угоститељских објеката могле су се видјети старе фотографије тог града, на којима су се видјеле тадашње радње чији су називи углавном били написани латиничним писмом. Закључак, Срби и у том времену масовно су писали латиницом. Те фотографије настале су у периоду Независне Државе Хрватске  (1941.), када је окупатор донио закон о забрани употребе ћирилице. Не улазим у разлоге зашто је неко у прошлој деценији грађанима Бања Луке потурио фотографије из окупационог периода, на којима се не види датум, само износим чињенице.

Не знам ни каква је мука навела професора Благојевића да напише споменути текст, који као и старе фотографије Бања Луке, наводи на погрешно закључивање. Познавајући професора не могу помислити на злу намјеру. Али, како професор каже, „истине ради“, сад ћу ја ради истине своје...

Санстефанским споразумом (1878.), захваљујући побједи Русије у рату против Турске, Србија и Црна Гора, до тада вазалне кнежевине, добијају независност. Што би неко рекао „мало ли је“ иако је стварно тим споразумом Србија ускраћена за одређене српске територије. Али, као што то понекад бива, власт и понеки владари српског народа били су окренути, неријетко и поданички, према Западу, а српски народ и тијелом и душом Русији. Можда је Русија због неповјерења према тадашњој Кнежевини Србији тако поступила, а Запад исте те године на Берлинском конгресу припаја (у Благојевићевом тексту) споменуте српске територије Кнежевини Србији.

Запад то ради због себе, зато што је мислио да је ставио под контролу Кнежевину Србију и он заправо на тај начин проширује свој утицај на просторе на којима су живјели они који су окренути Русији.

Када су вође и власт српског народа окренуте Русији, она све чини да братски узврати. Видјело се то у вријеме Првог српског устанка и Ђорђа Петровића Црног, да „не говорим“ о великом подвигу и жртви, сада већ Светог Цара Николаја Романова, који је због помоћи српском народу (иако неспреман)  ушао у Рат и жртвовао и себе и Руску империју.

Да не познајем професора Благојевића, рекао бих да он подло уводи вриједног родољуба и русофила Јована Душанића наводећи његову књигу „Утемељивачи Републике Српске на преласку из XIX у XX вијек“. У њој се описује инцидент који се десио јануара 1918. на пријему којег је за стране дипломате приредио Владимир Иљич Лењин, а поводом Октобарске револуције. На том пријему српски посланик М. Спалајковић рекао је „окренут према Лењину не више од метар  од лица: Ви сте бандит... срамотите словенски род и ја вам пљујем у лице!“. Све то је изнесено у смислу оптужнице против руског напуштања Србије. Проширен „оквир“, а тада је Русија била потчињена СССР и Лењину.

Српски и руски народ имају моћног и лукавог заједничког непријатеља, који та два народа доживљава као један. Зато вјековима истим „формулама“ и средствима лукаво покушава да их покори и загосподари њиховим просторима и богатствима. Заједнички непријатељ најбоље и најлукавије је то радио преко „инсталираног“ СССР-с и Лењина на челу, када је у питању Русија и руски народ, а када је у питању Србија и српски народ, преко Југославије и оне власти које су биле противне интересима Србије и српског народа.

Све такве власти по правилу су радиле не само да удаље један од другог српски и руски  народ, већ и да их  посвађају, па чак и да их уведу у међусобни рат.

Специфична ситуација је била са Побједником Стаљином (који није био лош према Русији и руском народу као Лењин) и који је ушао у сукоб са Брозом (Титом) који је један од највећих штеточина српског народа.

Није ни чудо што се у Брозовој Југославији промовишу само они Срби који су остваривали западне циљеве – удаљавали Србе од Руса. Њима су се дизали споменици, давали називи улица по њима... Вук Стефановић Караџић, можда је највећи од њих. И ако има одређену вриједност много је урадио и на одвођењу српског народа од руског а према Западу.

Аутор споменитог текста наводи Резолуцију СБ УН, број 836 од 4. јуна 1993. године, која није могла бити донесена без сагласности Русије. А управо „захваљујући“ тој резолуцији Срби и Република Српска доживјели су тешка ваздушна бомбардовања и страдања – ко се од нас не сјећа, рецимо, ваздушних бомбардовања Српске 1995. године, наводи професор Благојевић.

„Мудро“ не наводећи да је „бомбардовање“  извршио НАТО (то изгледа, мало ко се сјећа), већ истиче да је то „омогућила“ споменута резолуција истичући да је усвојена у СБ УН захваљујући Русији и опет не наводи да та резолуција не даје могућност НАТО-у да изврши такав непријатељски чин према српском народу. Резолуција даје за право УНПРОФОР-у... Али добро професоре Благојевићу, шта ћемо са учешћем НАТО-а у паду Републике Српске Крајине, шта ћемо са НАТО агресијом на Србију и Црну Гору, шта ћемо...?

Да ли је и за то крива Русија.

Професор наводи да Русија није нашла за сходно да помогне у одбрани СР Југославије 1999. године, опет „мудро“ не наводећи ко је извршио ту агресију. НАТО, да се не заборави.

Он додаје да Русија није помогла у спречавању окупације Косова и Метохије, опет „мудро“ не наводећи ко и уз помоћ кога се врши та окупација.

Само наивни, неозбиљни или злонамјерни могу сматрати да је било паметно и добро за српски народ да се 1999. године директно Русија укључи у сукоб.

У то вријеме била је само једна доминанта сила која је преко НАТО-а, ММФ-а, и Свјетске Банке контролисала владе многих држава и њима суштински управљала. Русија је тада била на кољенима, а споменута доминантна сила молила је “црног врага” да Русија исхитрено реагује.

Да је Русија тада реаговала, на начин како то Благојевић у тексту сматра пожељним, споменута сила окупила би, што милом што силом, скоро читав Свијет и ударила на неспремну Русију, а српски народ би тада већ био прегажен.

Овако, нажалост, уз досадашње неминовне жртве, за разлику од сценарија 1999. и укључивања Русије у којем би српски народ био тотално поражен, а за који је Благојевић мислио да је добар, садашња мудра политика Русије донијеће и величанствену побједу српског народа и враћања Косова и Метохије у састав Србије.

Русија предводи човјечанство у стварању праведнијег друштва којег ће чинити суверене државе и народи...и српски народ, уз Божују помоћ, поново ће бити на правој страни историје.

Споменути текст професора Милана Благојевића имао би већу тежину и тиме био опасан ако би служио већ осмишљеној стратегији преумљења српског народа.

Не са Русијом већ са Западом и њиховим „новим вриједностима“.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---