Многи су сагласни да је стање у Православљу једно од најтежих у историји. Бројне несугласице, различита тумачења многих питања данас левитирају над односима међу помесним црквама. Често подстакнуте са стране, дешавају се све веће поделе и унутар самих помјесних цркава које прерастају у раскол.

Рана коју раскол прави је велика, а неки од њих имали су последице на читав православни свет. Многи заборављају да је у Украјини проблем почео неколико година пре самих сукоба који су почели у фебруару 2022. године. Једностраним актом, цариградски патријарх Вартоломеј признао је дотадашње расколнике тзв. Православне цркве Украјине и дао им томос о аутокефалности, тиме се грубо мешајући у унутрашње ствари и надлежности Руске православне цркве.

Последице таквог чина, а на шта су упозоравали бројни архијереји из свих Помесних цркава, могле би бити далекосежне. Да је потез цариградског патријарха изазвао проблеме у православном свету видело се већ и на сабору на Криту, на којем се нису појавили представници Руске православне цркве. Сам сабор није допринео помирењу, нити решавању важнијих недоумица, а Православна црква широм света ушла је у вртлог непоштовања канона.

 

Последњи стуб одбране

Многи су сагласни да је управо Православље последњи стуб одбране од агресивног наметања неолибералног света у којем доминирају тзв. џендер идеологије, у којем треба укинути сваки облик традиционалних вредности. Први на удару су породица, омладина, образовање…

Државе, односно институције у оном изворном смислу, нису пронашле механизме одбране од тих парадржавних и наднационалних структура. Медији, савремена култура, финансирани огромним новцем тих структура, ушли су у сваки дом. Последње склониште од тих „вредности“ остала је Црква. И поред свих рана, довољно јако стоји и успешно се одупире. Зато је постала мета.

Ни бомбардовања, инсталирање послушних влада, невладин сектор, нису помогли тим структурама да допру до народа и да бројне државе сломе и остваре потпуни утицај над њима. Институције су окупирали, али Цркву нису. Тако је за народ Црква постала најјача, и једина, институција за опстанак. Зато се променила и тактика, па су те неолибералне идеологије кренуле у обрачун са Црквама.

 

Ватиканизација православља

За тако нешто није било довољно у Помесним црквама инсталирати своје људе или неким инстант решењима преузети утицај над одређеним црквама. Реч је о ширем пројекту, у којем је Православљу требало нанети озбиљан ударац и променити његову суштину – претворити га у оно што данас имамо у Римокатоличкој цркви.

Схватили су да је тешко остварити утицај над толико помесних цркава и да ће бити увек оних које неће моћи окупирати. Такође, од велике важности било је и то да тај пројекат не буде отворено антиправославан. Напротив, он треба да има све облике православља, али да то у својој суштини не буде. Зато се тражио врхунски ауторитет, који ће евентуално бити нови „отац“ православном свету. Идеална личност за тако нешто детектована је у Истанбулу.

Цариградска патријаршија, творцима новог света, послужиће као „православни Ватика“. Тешко је остварити утицај на више самосталних помесних цркава, па их је тако неопходно централизовати. Када се оне сведу под један омофор, цариградски, с њима ће бити лакше управљати и лакше их контролисати.

 

Фанар као извршилац радова

Цариградска патријаршија, израњавана и намучена последњих векова, тако је постала главно средство за сејање подела у православљу. Слаба и осиромашена, а вођена старом славом и вођена жељом да ту позицију врати, постала је лако поткупљива. Патријарх Вартоломеј, једнострано тумачећи каноне, почео је да се представља као врховни ауторитет, први међу једнакима, а Цариградску патријаршију представљао је као Мајку Цркву свим помесним црквама (што није тачно).

Теолог Небојша Лазић објашњава да је код Истанбулског патријарха спорно све. У тексту “Срби у служби Фанариота” објашњавајућу шта је спорно наводи:

“Од титуле „Васељена“ која се односила на непросвећене, незнабожачке земље, којих данас нема, до његовог односа према осталим Православним Црквама. Јеванђеље је стигло на сваки континент, у сваку државу. Своју пређашњу силу и славу је Цариградска патријаршија изгубила 29.  маја 1453. године падом Константинопоља. Од тада постају потчињени исламском владару, то јесте султану. Од 20. века патријарх у Истанбулу се не може постати без претходне сагласности Турске државе”.

Свештеник Миладин Митровић у тексту “Украјински парламент одобрио геноцид над Руском православом црквом” каже да патријарх Вартоломеј “користећи средства политичке моћи, се по козна који пут отворено залаже за империјалистичке интересе евро-атлантске алијансе”.

Раскол као оружје

Није се та тежња Фанара појавила скоро, али се у највећем облику манифестовала 2018. године када је дао „томос о аутокефалности“ ПЦУ. Такав потез нису подржале већина Помесних цркава, али је тај томос послужио украјинским властима да уђу у отворени прогон канонске Украјинске православне цркве, која је под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Вартоломејев томос био је основа за легализовање прогона, отимања храмова и стварање државне цркве. Антицрквено дјеловање стављено је под омофор патријарха Вартоломеја, чиме је добио „православну ноту“. Отворен је један сасвим нови облик „ломљења“ православних земаља.

Признавање расколника и отвореним притисцима да остали признају исте, Цариградска патријаршија је почела да отвара живе ране на Телу Христове Цркве, сматра теолог Небојша Лазић.

„Фанар никада није гасио пожаре унутар Православног света, него само потпаљивао“, сматра он.

Закон којим је Украјина укинула Руску православну цркву, сматра свештеник Миладин Митровић, легализација је геноцида над Руском црквом. Посебно истиче улогу Фанара. Наиме, патријарх Вартоломеј подржао је доношење овог закона.  Непосредно пре усвајања новог закона, представници расколничке „украјинске православне цркве“ и званичници председничке администрације Украјине посетили су Истанбул и разговарали са цариградским патријархом Вартоломејем.

„Том приликом фанарски духовник са одушевљењем је подржао доношење новог закона. Охрабрени Вартоломејевим благословом Владимир Зеленски и његове присталице убрзаном прецедуром у украјинском парламенту су донеле закон, са којим тобоже напокон стичу духовну независност своје државе. Међутим, да званична посјета патријарху Вартоломеју пре усвајања закона није била нимало случајна, сведочи и то што овај дискинминирајући закон даје могућност епархијама канонске Цркве у Украјини да се одвајањем од Московске патријаршије потчине или Цариградској патријаршији или да постану дио расколничке црквене структуре Украјине“, указује Митровић.

Опасност

Дакле, Фанар разним структурама, макар оне биле антиправославне, сада даје могућност да на територији одређене Помесне цркве постану православне. Он потпуно занемарује право помесних цркава да оне имају власт на својој територији, да саме управљају својим епархијама и да одлучују по свим питањима. Дали су себи за право да легализују раскол.

Он сада нпр. територији СПЦ, иако нема никакву надлежност, може да призна невладину организацију „Црногорска православна црква“. Иако то неће имати никакав значај у православном свету, дало би могућност Црној Гори да уради оно што је Украјина урадила канонској УПЦ. Истини за вољу, сам Вартоломеј је рекао да никада неће признати ЦПЦ. Међутим, поставља се питање шта ако се некад деси, мада скоро немогуће, да канонска Митрополија црногорско-приморска уђе у раскол?

Сличан сценарио догодио се у Северној Македонији. Наиме, тадашњи расколници нису били признати ни од кога. Али, патријарх Вартоломеј успоставио је контакте и био је спреман да призна Македонску православну цркву. Тиме се уплићући у јурисдикцију СПЦ. Међутим, Српска црква осујетила је такав покушај и поставила се као Мајка Црква Македонцима и она је дала томос о аутокефалности.

Мада одлука делује као пораз СПЦ и признање онога што се није никако требало признати. Ипак, дугорочно је одбрањен канонски поредак и суштина православља, а такав потез Српске цркве можемо протумачити као најправославнији потез једне Цркве у последњих неколико деценија.

„Наш став треба бити доследност. Ми не можемо да тргујемо својим за своје, у таквој трговини ми смо само губитници. Наравно да ми не требамо да будемо ни „руска губернија“, него оно што јесмо – аутокефална, самостална Светосавска црква. Пријатељску руку морамо да пружимо ономе са киме се наши интереси преклапају. Христос није у сили него у правди, по речима Александара Невског. Ми требао остати у правди, занемарити притиске Цариграда ојачаних највећом војном алијансом. Ми морамо бити што смо били да би опстали – Света Црква која је независна, са којом се не може трговати“, каже теолог Небојша Лазић.

Александар Стојановић за Компасинфо

---